Da li je to slučaj sa Kosovom?
Prošlo je 16 godina od kada je pod pritiskom NATO bombi i albanske terorističke organizacije OVK Srbija popustila i potpisala primirje. Kosovo i Metohija tada postaju međunarodni protektorat pod upravom Kfora i Unmika.
Iako je posle toga u centralnu Srbiju izbeglo preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca, iako su proterani pravoslavci, spaljene crkve, nikle džamije, Kosovo je za sve nas i dalje bilo naše Kosovo. Teritorija u koju smo se kleli, kojoj smo pevali, koje se nikad ne bismo odrekli, pa makar i po cenu nekog novog kosovskog boja. To se tada moglo lako zaključiti. Po grafitima u gradovima širom Srbije, po demonstracijama, po transparentima na raznim protestima, po dočecima sportista, po izjavama političara na vlasti, a i političara u opoziciji… I slučajnom strancu koji bi se zadesio na aerodromu ili železničkoj stanici, samo kratki pogled na kioske sa štampom jasno bi i nedvosmisleno pokazao koliko Srbima znače Kosovo i Metohija.
Šta se desilo i promenilo u međuvremenu? One grafite su isprale kiše. Transparenti danas nose neke druge poruke, možda bitnije. Sa velikih naslovnih strana Kosovo je spalo na sitna slova, uglavnom u rubrike „hronika“ ili „na današnji dan“… Nije potrebno mnogo truda da bi se to primetilo. Ako je nestalo sa zidova, fasada, naslovnih stranica, da li je nestalo i iz nas? Da li je vreme uspelo da toliko pojeftini „najskuplju srpsku reč“, a vetar da oduva svaku nadu da će jednog dana zaista ponovo Kosovo biti „srce Srbije“?
Neka istraživanja pokazuju da između 65 i 70 odsto građana nikad ne bi priznalo državu Kosovo, ni po cenu da ne uđemo u EU. Te informacije raduju. Ali, da li se samo kad nas posete anketari setimo da je Kosovo naše? Zanima li nas šta se tamo dešava? Ima li tamo Srba i koliko ih je? Kako žive? Pročitamo li bar jednom u 15 dana neku vest o dešavanjima na Kosovu i Metohiji?
Slabo… Najskuplja srpska reč više ne prodaje novine. Štrpce, Kosovska Mitrovica, Zvečan, Đakovica u naslovu kao da odbijaju čitaoce.Tamo gde uopšte i ima takvih naslova.Sve su ređi. Medijsku pažnju je Kosovo izgubilo odavno. Skrajnuto je u ćošak. A možda i dalje. Zašto? Urednička odluka ili nečiji viši interesi? Ili tržišni princip — čim se ne čita, sklanjaj ga što pre. Da ne sudimo sada o tome…
Prvo je, gotovo neprimetno, iz govora pojedinaca na vlasti, a i većine medija, nestala Metohija (metohom se u srednjovekovnoj Srbiji zvalo crkveno zemljište i to sve govori.)
Ostalo je Kosovo. Reč Kosovo… U međuvremenu je i ona počela da se gubi, da nestaje. Kao tema, kao naslov, kao teritorija… A kad se pojavi označava „državu“. To je ono što boli… Ali još više boli to što nam je to postalo normalno. Što više ne reagujemo, ne obaziremo se. Postali smo ravnodušni… Ili smo možda umorni od tereta Kosova i Metohije? Od bremena koje nosimo deceniju i po? Ophrvali su nas drugi problemi. Pitanje je samo imamo li pravo da budemo umorni od njega? Sme li KiM ijednom stanovniku ove naše države da bude breme? Da bude kiselo grožđe? Ako sme, onda smo ga priznali! Samo još da potpišemo!
