U srpskom je slučaju to ostalo pitanje postalo pitanje Kosova i Metohije, na čiju bi nasilnu otmicu kroz Poglavlje 35 trebalo da pristanemo.
Upravo je to, više-manje, rekao i Vučić pošto je u Beograd — nekako istovremeno s britanskim šefom diplomatije Filipom Hamondom, koji nam je britanski prijateljski poručio da je ulazak Kosova u Unesko odnekud dobar za Srbiju — iz Brisela stigao nacrt EU pregovaračke platforme za Poglavlje 35. Zahtevi iz tog nacrta, rekao je Vučić, gori su nego da nam traže da formalno priznamo Kosovo. „Ovo je gore od toga“, priznao je, napominjući da je u ovaj briselski papir, koji inače još nije obelodanjen, ugrađeno sve ono što (dosad) arhitektama kosovske nezavisnosti nije prošlo kroz briselski dijalog Beograda i Prištine.
Da će srpsko priznanje nezavisnosti Kosova postati zahtev za nastavak EU integracija, naravno, nije velika novost. O tome su srpske vlasti, uostalom, obaveštene još početkom 2010. godine kada je u Beograd — kao što pokazuje američka diplomatska depeša 10PARIS207, koju je obelodanio Vikiliks — stigao demarš francuske vlade u kome je zahtev za priznanjem Kosova kao uslov za EU i eksplicitno naveden. Ovom pak demaršu prethodilo je savetovanje zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija) na kome je — depeša 10BRUSSELS85 — rečeno da Srbija „neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova“, da je „međusobno priznanje cilj“ i da „treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj“… Tom cilju, učvršćivanja kosovske nezavisnosti od Srbije, služili su uostalom i svi dosadašnji dogovori Beograda i Prištine, koje je započela vlast Borisa Tadića a nastavila Vučićeva.
Sva ova povezanost priznavanja kosovske nezavisnosti i srpskih EU integracija, dakle, nije novo otkriće, i nema nikakve sumnje da su međusobne uslovljenosti dva procesa potpuno svesni i predstavnici vlasti. Ono što je epohalno novo, međutim, jeste javno priznanje iz vrha izvršne vlasti da se Evropska unija (kroz Poglavlje 35) sprema da napusti svoju proklamovanu a naravno lažnu poziciju statusne neutralnosti u vezi s našom južnom pokrajinom.
Zašto je ova novost izuzetno značajna? Ponajpre, zato što označava početak procesa suočavanja sa realnošću koja je, dosad, negirana gotovo autističnom upornošću. A potom i zato što bi trebalo da ukazuje da se trenutak odluke, trenutak izbora između EU integracija i nastavka borbe za očuvanje kakve-takve državne celovitosti, nesumnjivo približio.
Izuzmemo li varijantu po kojoj je konačno priznanje očiglednog plod ishitrene reakcije, postavlja se pitanje kakvu odluku ove reči zapravo najavljuju? Najavljuje li se to da ćemo odbiti zahteve iz Poglavlja 35, čime bi srpske EU integracije, ovakve kako su sada zamišljene, pretrpele fatalan udarac, ili se priprema teren za prihvatanje tih zahteva u donekle popravljenom obliku, što bi onda bilo predstavljeno kao pobeda? Dosadašnja Vučićeva politika pruža valjane argumente i za jednu i za drugu prognozu.
Vučićevu odluku između srpske državnosti i EU integracija morala bi da olakša činjenica da je EU, posle ukrajinske, grčke i izbegličke krize, s privredom koja već godinama tavori tik iznad recesije i zamorom od proširenja koji postaje sve veći, izgubila ogroman deo svoje privlačnosti. Dodamo li tome i da u Srbiji nema onakvih neonacističkih proevropljana kao u Ukrajini, koji bi u Beogradu mogli da prirede reprizu krvavog kijevskog Majdana u slučaju pokušaja skretanja sa EU puta, jasno je da će, kako vreme bude odmicalo, Aleksandar Vučić imati sve manje argumenata za kosovsko popuštanje u skladu sa zahtevima iz Poglavlja 35.
U svakom slučaju, na dobro ili na zlo, trenutak istine sve je bliži.
