Sirijska opservatorija za zamajavanje i ljudska prava

Već godinama, većina zapadnih medija — između ostalih i Si-En-En, Al Džazira, londonski Gardijan — zbog rizika koje sa sobom nosi slanje „živih“ izveštača u ratnu zonu u Siriji, oslanja se na takozvane „izvore sa terena“, aktiviste i volontere koji već žive u ratnoj zoni, pa im izveštavanje dođe kao dodatna aktivnost.

Niko se ne pita da li je tačno ono što javlja

Ti aktivisti, naravno, što je princip oproban u mnogim kriznim područjima u svetu, ne komuniciraju sa medijima direktno, već sa nevladinom organizacijom koja u zemlji koja je predmet interesovanja medija ima svoju „ispostavu“ — ona ih organizuje, prikuplja podatke o dešavanjima u različitim oblastima i od tih podataka proizvodi vesti.

Svi pomenuti mediji, što primećuju gotovo svi koji se bave novinarstvom, a verovatno i mnogi čitaoci i slušaoci, kada je reč o Siriji najčešće citiraju samo jedan izvor vesti sa terena. Taj izvor zove se Sirijska opservatorija za ljudska prava čije je, kako se u brojnim vestima navodi, sedište u Londonu.

Vesti koje Opservatorija plasira — po inerciji — prenose i svi srpski mediji, i do sada niko nije postavio pitanje verodostojnosti informacija koje iz te organizacije stižu.

Međutim, od početka ruske vojne akcije u Siriji, Opservatorija je svetskim agencijama dostavila nekoliko, u najmanju ruku kontroverznih izveštaja o napadima ruske avijacije i o žrtvama, pa su reporteri televizije Raša tudej rešili da istraže ko stoji iza Sirijske opservatorije za ljudska prava, gde se ona nalazi, koliko ljudi u njoj radi i kakvom mrežom aktivista na terenu u Siriji raspolaže.

Rezultati istrage bili su iznenađujući.

Sirijska opservatorija za ljudska prava je nevladina organizacija. Osnovana je u maju 2006. godine. Medijima širom sveta putem svog internet portala besplatno dostavlja vesti iz svih delova Sirije, gde se, kako se navodi u opisu posla kojim se bavi, na terenu nalazi veliki broj aktivista koji joj svakodnevno različitim kanalima dojavljuju kakva je situacija u određenom gradu ili delu Sirije.

U svim vestima koje ovaj alternativni medij „emituje“ na internetu i društvenim mrežama, navodi se da je sedište organizacije u Londonu, pa je novinar i publicista Nimrod Kamerm u želji da porazgovara sa ljudima koji tamo rade krenuo u potragu po britanskoj prestonici.

Međutim, došao je do zanimljivih saznanja — nakon nekoliko dana traganja, shvativši da Opservatoriji u britanskoj prestonici nema ni traga ni glasa, prateći javno dostupne podatke sa interneta zaputio se u Koventri, industrijski grad u centralnoj Engleskoj.

Lična organizacija „kućnog tipa“

„Da li biste ikada pomislili da je Koventri mesto odakle se čitavom svetu emituju vesti iz Sirije? Čovek po imenu Rami Abdul Rahman je sirijski imigrant koji već godinama živi u Britaniji. Osnovao je nevladinu organizaciju, nazvao ju je Opservatorija za ljudska prava i pokrenuo njen, po mom mišljenju, veoma opskuran veb-sajt. Na njemu je, između ostalog, nedavno objavljena vest da je ruski avion u Siriji tokom jednog vazdušnog napada ubio 30 ljudi. Nigde nije bilo navedeno koji avion je bio u pitanju, već samo koje su lokacije gađane, a na arapskoj verziji sajta Opservatorije objavljena je potpuno identična vest — ali nigde ni traga od Rusa, već je za napad okrivljena sirijska vojska!“, kaže Nimrod.

Iako Opservatorija tvrdi da ima ljude na terenu koji posmatraju situaciju, ispostavlja se da oni mahom ne uspevaju da „osmotre“ bilo šta.

„Moj utisak je da ovaj čovek, Rami Abdul Rahman, sedi u svojoj trosobnoj kući u Koventriju i tamo izmišlja vesti o žrtvama i bombaškim napadima u Siriji — kao i da zaista, zaista mrzi sirijskog predsednika Bašara el Asada“, navodi Kamer.

Sirijska opservatorija za ljudska prava je zapravo samo jedan „opservator“ — čovek koji se sve vreme nalazi u Velikoj Britaniji i koji je, po svemu sudeći, ujedno i njen jedini zaposleni. Na pozive Nimroda Kamera prvo nije odgovarao, a potom se ipak javio i verbalno ga napao kada je čuo da se nalazi ispred njegove kuće u Koventriju.

Tada mu je priznao da radi potpuno sam, da Opservatorija nije nikakva medijska organizacija, već njegova lična, da živi za ženom i ćerkom u kući iz koje radi i da mu mnogi rade o glavi, pa je zato pobegao — ni manje ni više nego u Kazahstan, i stoga ne može da daje intervjue.

Međutim, reporter Raša tudeja Ilja Petrenko nije bio lenj, pa je seo u avion i otišao pravo tamo — u Kazahstan.

„Jedino što smo unapred znali bilo je da je Rami Abdul Rahman napustio Veliku Britaniju i otišao u Kazahstan. Dakle, kao da je propao u zemlju. Međutim, kada smo malo istražili čitavu stvar i shvatili da su se na isto mesto u isto vreme uputili i neki viđeniji članovi sirijske opozicije, postalo je jasnije da je posredi neka konferencija, na kojoj su se okupili protivnici Bašara el Asada. Održavala se u jednom od luksuznijih hotela u Kazahstanu. Otišli smo tamo i zatekli ga u holu kako bezbrižno ćaska sa ’kolegama‘. Isprva je pokušao da nas izbegne, ali smo nakon nekoliko sati žučne rasprave, i njegovog paničnog okretanja više brojeva telefona, vikanja u slušalicu i preznojavanja, konačno dobili pristanak za intervju i otpočeli razgovor…“, priča Ilja Petrenko.

Ja sam sam, radim sam

Ilja: „Dakle, šta je zapravo Sirijska opservatorija za ljudska prava?“

Rami: „Napadaju nas jer govorimo istinu o onome što se dešava u Siriji. Ali istinu kao da niko ne želi da čuje.“

Ilja: „Ali, da li poznajete ljude sa kojima radite, one koji su na terenu? One za koje kažete da ih ima na stotine? Da li ih poznajete lično, da li možete svima da verujete?“

Rami: „Sve aktiviste poznajem.“

Ilja: „Sve ih znate lično? Stvarno? A kad ste poslednji put bili u Siriji?“

Rami: Pa… to je bilo dve hiljadite godine. Ali poznajem te aktiviste preko svojih prijatelja u Siriji. Organizacija prima nove ljude nakon polugodišnjih strogih testiranja. Kandidat mora da bude upoznat sa organizacijom i neko mora da ga poznaje lično. I on mora da ima vrlo razvijene lične kontakte na terenu…“

Ilja: „Dobro, vi ste medijska organizacija…“

Rami: „Nismo mi nikakva medijska organizacija, ja sam sâm. Radim sam. Radim od kuće. Nije u pitanju nikakva medijska organizacija! Nemam ja ništa u toj kući, tu su mi samo žena i ćerka. A mene pokušavaju i da ubiju!“

Dakle, Rami Abdul Rahman, već godinama glavni izvor informacija iz Sirije za zapadne medije, u toj zemlji nije bio punih petnaest godina, nema saradnike, ne poznaje lično ljude koji mu „doturaju informacije“ i objavljuje vesti u zavisnosti od „potreba“ svojih čitalaca, ili nalogodavaca.

Izgleda da je ono što „aktiviste na terenu“, sa kojima navodno radi i ako uopšte postoje, čini kredibilnim izvorima informacija jeste samo to što im on lično — iz nekog razloga — veruje, kaže Nimrod Kamer:

„Jedini razlog zbog kog je Rahman pristao da uopšte razgovara sa mnom je zato što se uplašio. Stajao sam mu ispred kuće. U Kazahstanu nije bio jer mu je život bio u opasnosti, nego na konferenciji u skupom hotelu. Mislim da kada imate medijsku organizaciju ovog tipa, trebalo bi valjda da budete uvek spremni za razgovor s novinarima i saradnju s drugim medijima… Ali to izgleda ne važi za konspirativnog Ramija. U svakom slučaju, ja sam se u Koventriju super proveo, a verujem da isto važi i za Ilju“, zaključuje poznati novinar i publicista.