Posle raspada Otomanskog carstva Francuska je dobila deo teritorije na istočnoj obali Sredozemnog mora, danas poznat kao Sirija i Liban. Granice Sirije formirala je francuska kolonijalna administracija. Unutar ovih granica našlo se nekoliko nacionalno-etničkih i religioznih grupa koje su bile u neprijateljskim odnosima.
Suniti čine većinu stanovništva ovog regiona. Jedna od manjinskih grupa koja je ušla u novostvorenu državu bili su muslimani-alaviti, čija se gnostička religija veoma razlikuje od šiitskog i sunitskog pravca islama i ima više zajedničkih crta s hrišćanstvom. Suniti su dugo proganjali alavite kao jeretike. Kako bi zaštitili sebe i svoje porodice alaviti su počeli da stupaju u službu u francuskoj kolonijalnoj administraciji i armiji koju je Sirija formirala uz dozvolu kolonijalnih vlasti.
Sirijska armija je 1963. uspostavila kontrolu nad zemljom. Kada je na vlast 1970. godine došao Hafez Asad, u vladajućim krugovima u Siriji dominirala je alavitska manjina. Seme neprijateljstva bilo je posejano kada se sirijska armija umešala u tadašnji građanski rat u Libanu na strani hrišćana. To je konačno učvrstilo sunitsko stanovništvo u Siriji u mišljenju da su članovi vlade jeretici i odmetnici.
„Arapsko proleće“
Na zimu 2010. godine širom arapskog sveta organizovana je serija protesta i demonstracija. Neki od njih doveli su do svrgavanja aktuelnih vlada. Usled oružanih ustanaka koji su iznikli iz masovnih protesta, došlo je do državnih prevrata u Libiji, Jemenu, Tunisu i drugim zemljama. U Egiptu je svetovnu vladu predsednika Hosnija Mubaraka svrgnula radikalna religiozna organizacija „Braća muslimani“, koju je Ruska Federacija proglasila terorističkom organizacijom.
U Siriji su „Braća muslimani“ organizovali tajne akcije protiv vlade Asada i partije „Baas“ sredinom sedamdsetih godina.
Na talasu protestnog „Dana gneva“ u Egiptu, koji su organizovali radikali u martu 2011. godine, u južnom sirijskom gradu Dera počeli su protesti uz poziv da se svrgne predsednik Bašar Asad s alavitima. Učesnici protesta zapalili su zgradu lokalnog odeljenja partije „Baas“.
Razvoj događaja
U aprilu 2011. godine u sirijskim gradovima Damask, Alep i Dera sukobili su se demonstranti i policija. Poginulo je 112 ljudi. U julu su suniti koji su dezertirali iz armije formirali Slobodnu sirijsku armiju.
„Neophodna nam je pomoć kako bismo svrgnuli aktuelnu vlast i oslobodili se od ekstremističkih organizacija. Mi smo protiv terorizma, protiv masovnog pokolja. Ne želimo da ubijamo ljude koji podržavaju vladu, jer su oni Sirijci. Smatramo da ekstremistima nema mesta u našoj zemlji. Kada ode predsednik Bašar Asad, u Siriji neće biti mesta za islamiste“, izjavio je predstavnik Slobodne sirijske armije Fahad el Masri.
Zemlje Evropske unije praktično su istovremeno stale na stranu opozicije, uvodeći niz sankcija protiv sirijskog rukovodstva. Na proleće 2011. godine uvedena je zabrana isporuke oružja Siriji.
Posle početka sukoba vladinih snaga i opozicije na jesen 2011. godine u Turskoj su politički emigranti formirali Sirijski nacionalni savet, u kojem su se našli i „Braća muslimani“.
Naredne zime SAD su Nacionalnu koaliciju opozicije proglasile za legitimnog predstavnika stanovništva Sirije.
Bez obzira na saopštenja opozicije o suprotstavljanju kako vladi tako i islamistima, 2013. godine u zemlji se pojavila baza terorističke organizacije Islamska država.
Hemijsko oružje
Krajem avgusta te godine u nizu arapskih i zapadnih izdanja koja podržavaju sirijsku opoziciju pojavile su se informacije o primeni hemijskog oružja u predgrađima Damaska. Mediji su, pozivajući se na svedočanstva očevidaca, pisali da je vladina armija primenila nervno-parališući gas sarin. U napadu je poginulo oko 1.200 ljudi.
Predsednik SAD Barak Obama uskoro je doneo odluku o isporuci vojnoj pomoći sirijskoj opoziciji. Isporukama oružja priključila se i Evropska unija, saopštivši da će se oružje koristiti „samo za ciljeve zaštite civila“.
Istraga koju je sprovela misija UN potvrdila je samo činjenicu o hemijskom napadu. Do danas nema verodostojne informacije o tome koja je od sukobljenih strana upotrebila gas.
U septembru 2013. godine, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov i američki državni sekretar Džon Keri postigli su dogovor o uništenju celokupnog hemijskog oružja u Siriji. Poslednji kontingent zabranjenog oružja izvezen je iz zemlje 23. juna 2014.
Generalni sekretar UN Ban Ki Mun izjavio je da su na teritoriji koju kontrolišu opozicione snage pronađena dva kontejnera sa sarinom.
Ubrzo pošto je Generalna skupština UN odobrila rezoluciju o Siriji, koju su pripremile Saudijska Arabija i Katar, na strani vladine armije u borbena dejstva se uključila šiitska organizacija Hezbolah.
U septembru 2014. trinaest islamskih organizacija koje ulaze u sastav Sirijske slobodne armije odbile su da priznaju vlast rukovodećih organa opozicije i pozvale su sve protivnike predsednika Bašara Asada da se ujedine na osnovu islama.
Kalifat
Teroristička organizacija Islamska država Iraka i Levanta obrazovana je spajanjem iračkog i sirijskog krila Al Kaide i uključila se u sukob 2013. godine, na strani snaga koje se suprotstavljaju vladi.
Posle ofanzive s teritorije Sirije na zapadne oblasti Iraka prošlog leta borci Islamske države su uspeli da osvoje nekoliko gradova, uključujući Mosul, drugi po veličini irački grad.
ID je raširila svoj uticaj na region površine Velike Britanije. Dvadeset devetog juna prošle godine na ovim teritorijama proglašen je kalifat na čelu s liderom organizacije Abu Bakrom el Bagdadijem.
U septembru 2014. Barak Obama je izjavio da će pozicije boraca biti bombardovane, ali da se ne planira kopnena operacija. Radi borbe protiv Islamske države pod okriljem SAD obrazovana je međunarodna koalicija od 60 zemalja.
Napadi SAD i njihovih saveznika izvođeni su bez saglasnosti sa zvaničnom vladom Sirije u Damasku. Godinu dana posle stvaranja koalicije mnogi vojni stručnjaci i političari su izjavili da je njena delatnost dala veoma skroman rezultat.
Prema podacima Pentagona od 29. septembra ove godine, Sjedinjene Države i njihovi saveznici izveli su 56.819 borbenih poletanja i 7.162 vazdušna udar po pozicijama ID: 4.583 u Iraku i 2.579 u Siriji.
„Rezultati koalicije u borbi protiv ID veoma su skromni. Naleti avijacije (više od 5.000 vazdušnih udara koji su, prema zvaničnim podacima, uništili 655 ciljeva) u poređenju s operacijama specijalnih pododreda (na primer, američki specijalci su likvidirali u maju ove godine Abu Sajafa koji je raspoređivao finansijska sredstva ID) nisu zaustavili ekspanziju terorista), saopštilo je u septembru Ministarstvo inostranih poslova Rusije.
„Borci nastavljaju da šire ’kalifat’ kako u Siriji tako i u Iraku. Rastuće nezadovoljstvo zbog vazdušnih napada koalicije, koji ne prolaze bez civilnih žrtava, povećavaju broj lokalnih žitelja koji saosećaju s ekstremistima i koji žele da im se pridruže“, naglašeno je u tom ministarstvu.
Rusija je više puta navodila da je za borbu protiv rastuće pretnje od terorizma neophodna saradnja zemalja u regionu, a ne povremeni vazdušni napadi bez podrške i verodostojnih informacija o ciljevima na zemlji.
„Pokušavamo da stvorimo nekakvu koordinacionu strukturu. Lično sam o tome informisao predsednika Turske, kralja Jordana, Saudijsku Arabiju“, rekao je u intervjuu američkim televizijskim kanalima Pi-Bi-Es i Si-Bi-Es predsednik Rusije Vladimir Putin uoči nastupa na Generalnoj skupštini UN.
