Onog momenta kad su ruski avioni počeli da bombarduju položaje terorista u Siriji, sa Zapada su počele da stižu optužbe: Rusi ubili nekoliko civila… Rusi brane Asada… Rusi, da bi spasli surovi Asadov režim, ne bombarduju ID već „umerenu opoziciju“… Pažnju posebno privlači termin „umerena opozicija“, koji se odnosi na one opozicionare koje je Amerika naoružala i obučavala za rušenje vlasti oružjem.
Opozicija koja se za vlast bori oružjem? Koju naoružavaju i obučavaju vojnim veštinama strane sile? I to je legitimno? Šta je tu umereno? Količina oružja? Broj ubijenih? Da li je to recept koji treba primeniti i u drugim zemljama? Čemu izbori ako imamo „umerenu“, ali dobro naoružanu opoziciju? Ili ipak organizovati izbore, na kojima će pobediti oni „najumereniji“ — tj. oni koji su imali najbolje vojne instruktore?
Umereno ubijanje
Mogla bi, recimo, Rusija da naoruža, a njeni vojni instruktori da obuče najekstremnije pobornike otcepljenja Teksasa od SAD. Za početak su dovoljni „kalašnjikovi“, a ako zatreba tu su i rakete (ima se, može se).
Ako dalje, po analogiji sa Sirijom, gradimo ovaj fantazmagorični scenario, mogli bismo da razmislimo koliko bi „umereno“ bilo delovanje američkih vlasti, ili na koji način bi to pratila slobodna zapadna štampa. Da li bi se takva opozicija nazivala „umerenom“ ili terorističkom? „Umereni“ bi mogli biti oni čije je oružje upereno direktno na američkog predsednika, a teroristi oni koji žele da potčine celu Ameriku.
Termin „umerena“ opozicija u opticaju je od momenta kad je Amerika svoju pomoć protivnicima „tiranina“ Asada javno obelodanila, a posebna pažnja bila mu je posvećena i na nedavnom sastanku Putin-Obama, kada je, prema izjavama prisutnih, Putin pokušao da od svog američkog kolege čuje definiciju te inovacije. Odgovora, kažu, nije bilo. Ovih dana je i Lavrov vratio na dnevni red to pitanje dodavši da je jedan deo takve opozicije, takozvana „Slobodna sirijska armija“ (liči li vam na „Oslobodilačku vojsku Kosova“?) — zapravo fantomska grupa za koju se ne zna ni gde, ni protiv koga ratuje, kao ni mnoge druge grupe svrstane u tu kategoriju.
Dajući s jedne strane podršku Rusiji i razmenjujući s njom operativne informacije, Amerika, s druge, podvrgava svaki ruski postupak orkestriranoj kritici ogromnog broja medija koji ne mogu da prihvate da je ruska akcija legitimna (a izvodi se po zahtevu legalno izabrane vlasti) i koji pokušavaju da „pogode“ šta Putin time želi da postigne. Ako se odbace ideološke razlike i godinama stvaran animozitet, i ako se razmotre činjenice na terenu, do odgovora i ne bi bilo tako teško doći.
A da nije bilo Rusa?
Sjedinjene Države su, želeći da svrgnu Asada, odnegovale Islamsku državu sve vreme govoreći o borbi protiv terorista. U trenutku kad je Rusija pokrenula svoju kampanju, Asadov režim je bio gotovo slomljen. Da nije bilo ruske akcije, Islamska država bi izašla na more, zagospodarila bi naftnim izvorima, tranzitnim putevima i velikim brojem stanovnika odakle bi se mogli regrutovati budući džihadisti. Bila bi to prava teroristička država.
Nije na odmet znati da su granice takve države veoma blizu Rusiji: iračka baza ID udaljena je od Severnog Kavkaza manje nego Moskva od Peterburga. A Kavkaz je i danas bure baruta. Rusija tamo svakodnevno bije bitku sa ograncima Al Kaide i ne želi sebi da dozvoli da se ideolozi kalifata vrate na Kavkaz sa svojom ideologijom.
To, naravno, nije sve što Putin želi da postigne akcijom u Siriji, ali je sigurno, jedan od važnih ciljeva. Ali, bilo bi zanimljivo znati šta Amerika želi, za koje ciljeve ona ratuje u Siriji?
Da donese mir državi na koju svakodnevno baca tone bombi? Da pomogne sirijskom narodu da se izbori protiv tiranina tako što ga naoružava da se međusobno istrebi? Da omogući da umesto Asada na vlast dođu koljači koji pred kamerama seku glave i ruše sve pred sobom? Da ne pominjemo najbanalniju (a možda ipak važnu) mogućnost da zaposli američku vojnu industriju i zabavi narod još jednom misijom širenja najboljeg poretka na svetu, stvarajući tako lažni utisak da je i dalje gospodar sveta.
