Gradonačelnica Pariza An Idalgo poželela je sredinom meseca na svom tviter nalogu dobrodošlicu migrantima na arapskom, engleskom i francuskom, ali migranti zaobilaze Francusku.
Sirijci, Iračani i Eritrejci koji se kreću evropskim putevima žele u Nemačku, Veliku Britaniju, skandinavske zemlje.
Predstava koju imaju o Francuskoj je tako loša da je samo 600 Sirijaca i Iračana pristalo da ih autobusima prebace iz Minhena u Francusku, od 1.000 koliko je Fransoa Oland obećao da će da primi kako bi smanjio teret Nemačkoj.
„Zemlja ljudskih prava“ nije poželjna za one koji beže od rata?
O tome najbolje svedoči situacija u „Džungli“, izbegličkom kampu u Kaleu, na severu zemlje, gde je policija početkom nedelje ponovo rasterivala migrante vodenim topovima. Hiljade migranata koji se ovde tiskaju čekaju samo jedno, da pređu kanal koji ih deli od Velike Britanije, uprkos tome što ih je ministar spoljnih poslova Bernar Kaznav pozvao da podnesu zahtev za azil u Francuskoj.
Velika nezaposlenost, loši uslovi za smeštaj i kafkijanske administrativne procedure su, pored jezičke barijere, glavni razlog zbog koga idu dalje. Francuska ima oko 30.000 kreveta za više od 60.000 tražioca azila, zbog čega mnogi završe na ulici.
Nakon stotina kilometara koje su prepešačili, migranti, često sa porodicama, ne žele da se nađu ispod nekog mosta u Parizu, gde je konkurencija velika između njihovih prethodnika i pariskih beskućnika. Zato je izjava An Idalgo: „Kada hoćemo, možemo“, kao i predlog predsednice Visokog komiteta za smeštaj socijalno ugroženih, Mari-Arlet Karliti, da se 77.300 socijalnih stanova stavi na raspolaganje izbeglicama, izazvala bes onih koji godinama čekaju na ovakav smeštaj.
Refren koji se čuje u Francuskoj je: „Kako ima za njih, a nema za nas?“. To duhovito ilustruje karikatura u listu „Kanar anšene“, na kojoj beskućnik kaže predstavniku vlasti: „Već godinama nam država govori da nema dovoljno mesta!“, a ovaj odgovara: „Zahteve prvo treba poslati gospođi Merkel“.
To važi i za izbeglice koje mesecima čekaju ishod zahteva za azil na pariskim ulicama. Vlasti prestonice su nekoliko puta slale policiju da ukloni divlje izbegličke kampove koji ne idu uz razglednicu sa Ajfelovom kulom, uz izgovor da će ih smestiti „na sigurno“. Rezultat je da su neki od migranata uz pomoć lokalnih asocijacija provalili u prostorije napuštenih zgrada i tu se smestili. U ovim novim skvotovima vlada „zakon jačeg“, loši higijenski uslovi, nasilje i kriminal. Gradske vlasti, međutim, ništa ne preduzimaju jer su manje vidljivi nego kada su bili na ulici.
Situacija nije ništa bolja kada je reč o zaposlenju. Ekonomska depresija u kojoj se nalazi Francuska nakon godina recesije je razlog što se nezaposlenost ne spušta ispod 10 odsto. Na migrante se zato gleda kao na one koji zauzimaju mesto koje pripada Francuzima, što je tema na kojoj osvaja teren ekstremno desničarski Nacionalni front.
„Lepo je posetiti (Francusku) ali ne i za posao“, prokomentarisao je jedan mladi Sirijac koga citira britanska štampa.
Kada je reč o administrativnim procedurama, one su dovoljan razlog za odustajanje od zahteva za azil. Iako je prema novom zakonu procedura skraćena sa 24 na 9 meseci, potencijalni azilanti za to vreme nemaju pravo da rade. Uz to idu i kafkijanski zahtevi poput onoga da se od azilanta traži adresa, a adresu ne može da dobije ukoliko mu već nije odobren azilantski status.
Pošto su procedure do nedavno trajale i po nekoliko godina, podnosioci zahteva su bili obavezni da decu upišu u školu, a potom su, u slučaju da im je zahtev odbijen, isterivani iz Francuske. To je bio povod za „aferu Leonarda“, kada je francuska policija izvela iz škole romsku devojčicu i zajedno sa porodicom poslala avionom na Kosovo, što je, nakon bure koja se digla u javnosti, dovelo do promene zakona.
Razlog zbog koga izbeglice ne žure u Francusku je i nevoljnost Francuza da ih prime. Dobrodošlica koju im je poželela gradonačelnica Pariza je eho poziva koji je imigrantima uputila Angela Merkel, pre nego što će uvesti kontrolu na granicama Šengena, ali Francuska nije Nemačka.
Francuski predsednik se obavezao da primi 31.000 Sirijaca u naredne dve godine, ali mu situacija u kojoj migranti radije biraju druge zemlje ide naruku u perspektivi izbora 2017. godine na kojima se očekuje da će Nacionalni front postići istorijske rezultate.
Erik Kantona, bivši fudbaler koji se posvetio glumačkoj karijeri, rekao je da će da ugosti sirijsku porodicu u svom stanu i plaćati hranu tokom dve godine i da se nada da će njegov primer slediti sunarodnici, ali većina Francuza ne deli njegovu velikodušnost.
Istraživanje javnog mnjenja početkom meseca pokazalo je da je 55 odsto Francuza protiv toga da njihova zemlja sledi nemački primer i olakša pristup izbeglicama na njihovu teritoriju.
