Predsednik Saveza srpskih udruženja Severnobačkog okruga Saša Gravorac došao je iz Petrinja sa 11 godina, u „Oluji“, kada je za samo nekoliko dana sa prostora Hrvatske, ne svojom voljom, otišlo 230 hiljada Srba.
Saša priznaje da mu je na 20. godišnjicu „Oluje“ teško da gleda kolone ljudi koje prolaze kroz malo kome poznat pakao, a najteže to što oni još i ne znaju šta ih sve čeka dok se ponovo ne osete slobodnim, svoji na svome.
„Mi smo došli u onim čuvenim kolonama u kojima smo putovali po 15 dana sa teritorije Hrvatske, nismo imali elementarne higijenske ni bilo koje druge uslove. Moji su prvo kratko bili u Beogradu, posle toga u Apatinu, Bajmoku, a sad smo u Subotici“, kaže Gravorac.
Njegova porodica prodala je veći deo imovine u Hrvatskoj, ali su zadržali kuću koju, kao većinja zemljaka iz starog kraja, sada nude na raspolaganje Vladi Republike Hrvatske, odnosno izbeglicama sa Bliskog istoka.
Koji motiv ih je pokrenuo — saosećanje, humanost, ili možda ipak izbeglički jed koji ne zastareva — Hrvatska godinama ne rešava nijedno pitanje prognanih Srba?
Stručnjaci kažu da je proterivanje iz vlastitog doma jedno od najtraumatičnijih, najtežih iskustava koje ljudi dožive. Izbeglištvo je tragedija koja, za razliku od drugih, nosi element ogromne nepravde jer nije prirodna katastrofa, kao na primer smrt drage osobe.
Profesor Beogradskog univerziteta, socijalni psiholog Dragan Popadić, kaže da čovek koji je isteran iz nečega što mu je najdraže tu situaciju vidi kao rezultat namera drugih ljudi kojima često ne može da oprosti do kraja života.
„U ponudi da neke druge izbeglice žive tamo odakle su prognani i ne mogu da se vrate možda stoji i želja za nekom vrstom revanšizma. Možda ti ljudi kažu — Ako vam ja nisam bio dobar komšija, evo nekoga sa kojim ćete više da se mučite, sa komšijama koji su došli iz dalekog sveta“.
Međutim, profesor Popadić kaže da čovek koji je doživeo proterivanje iz svog doma svakako više od drugih ljudi saoseća sa onima koji su u istoj situaciji, jer samo on zna kako se zaista osećaju. Kada preko medija gleda ili razgovara sa izbeglicama sa Bliskog istoka on ponovo proživljava svoj bol i priču o nepravdi, koja nikada nije ispravljena.
„Verujem da sami ljudi teško mogu da u svojoj motivaciji razdvoje ova dva faktora, snažnu empatiju koju imaju sa ljudima koji doživljavaju sličnu sudbinu i želju da ih ne samo žale, već da im konkretno pomognu i isprave nepravde koju su oni doživeli“, kaže profesor Popadić.
„Mislim da je to možda u malom segmentu osećaj ozlojeđenosti, to je više osećaj ljudskosti i morala i pre svega dubokog saosećanja sa ranama koje ti ljudi preživljavaju, koje smo mi ne tako davno proživeli. Imao sam priliku da sa tim ljudima razgovaram ovde u Subotici, oni ništa drugo ne žele osim boljeg života. Ne žele da ostanu ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, tu su privremeno. A zašto da te kuće tamo stoje, da u njih provaljuju, pljačkaju ih ili ruše, pa neka bar ti ljudi budu jedan period u njima“, predlaže Saša Gravorac.
Čekajući odgovor hrvatskog premijera Zorana Milanovića na zvaničan dopis, članovi izbegličkog udruženja iz Subotice sreli su se i sa srpskim ministrom za rad i socijalna pitanja Aleksandrom Vulinom, kako bi im pomogao.
Inače, izbeglice iz Bosne i Hrvatske takođe se na društvenim mrežama zalažu za pomoć migrantima. Na mnogim fejsbuk stranicama Srbi, Hrvati i Bošnjaci u zajedničkoj su verbalnoj borbi sa onima koji smatraju da migranti treba da se vrate svojim kućama, pokušavajući da ih nateraju da razmisle o tome da ljudi sa Bliskog istoka uglavnom nemaju gde da se vrate.
