Svaki dan nekoga sretnemo, upoznamo… Sa nekima se sprijateljimo, neke vidimo jednom ili dva puta u životu ali ih se sećamo godinama, a neke srećemo svakog dana ali ako ih ne sretnemo ne nedostaju nam. Sa kolegama na poslu provedemo više vremena nego sa porodicom, pa opet ne primetimo kad nisu tu. Sa nekima se vidimo tek s vremena na vreme, a njihove reči i dela ostave na nas doživotno utisak. Za mnoge je takav bio i ostao Vuk Bojović.
Čovek čije će ime neminovno ostati vezano za ono što je postigao za 30 godina rukovođenja Beogradskim zoološkim vrtom, koji je ruinu u kojoj je živelo jedva šezdesetak životinja u užasnim uslovima, pretvorio u jedan od najboljih zooloških vrtova u Evropi, svojevrsnu oazu usred grada… Vrt dobre nade, kako su ga Beograđani nazvali. Znao je bezmalo ime svake životinje. Vrt je za njega bio utočište, njegov ponos i na kraju, njegova zaostavština budućim generacija. Vuk je kroz vrt živeo, patio, ostvarivao se i nadomešćivao ono što je njemu falilo, ali i ono što drugima, njemu dragim ljudima, nije davao. Stalno je govorio da, posmatrajući životinje, možemo mnogo da saznamo o ljudima. Čak je u nekim prilikama i na praktičnim primerima pokazao koliko su ljudi i životinje u stvari slični, ali ipak tako različiti. Znao je imena životinja, ali nije znao ili nije želeo da pamti imena većine ljudi kojima je uvek bio okružen. Ne mislim tu na neposredne saradnike. Jednom je, verujem u šali, nama koji smo sa njim sarađivali objasnio da „imena ljudi ništa ne znače, jer čovek može da ode i da ga promeni. Roditelji nam daju imena pre nego što nas upoznaju, a životinje uglavnom dobiju imena prema svojim karakteristikama“.
Na pitanje da li više voli životinje ili ljude, umeo je da odgovori: „Životinje me nikad nisu razočarale. One na dobro uzvraćaju dobrotom. U to sam se uverio milion puta. Uostalom, i Seneka je rekao: ’Što više upoznajem ljude, sve više volim životinje…‘“.
Blago je reći da je bio ćudljiv. Inteligentan beskrajno, obrazovan, veoma društven ali, na neki način, čovek samoće. Govorio je toplim melodičnim glasom, koji te je terao da slušaš i, hteo ili ne, pamtiš sve što kaže. Voleo je da podučava druge, drugi su voleli da uče od njega. Poštovao je „sedmu silu“, iako su mu dosta zla naneli. Nikada, ali nikada nije odbio da pomogne nekome, ma o čemu se radilo, a da je bilo u njegovoj moći. I kada nije bilo — pomagao je. A znao je, bogami, i da se naljuti… Tada bi gladio bradu, a čelo bi namrštio i na momente je zaista izgledao kao vuk. Vreme za njega nije igralo nikakvu ulogu. Ako bi se nečemu posvetio, ili ga nešto zainteresovalo, sve drugo je prestajalo da postoji. Iritirala ga je beskrajno glupost i laž. Ipak je i to nekako filozofski objašnjavao, govoreći da je „glupost stara koliko i čovek“, pa je često puštao da se i jedno i drugo provuče mimo njega želeći valjda da pokaže da može da bude iznad toga. Bio je hrabar i spreman da se, boreći se za svoj Vrt dobre nade, uhvati u koštac i s jačima od sebe, ali je priznavao da se ipak nečega boji — podlosti, kukavičluka, ljubomore, zavisti, zlobe, gluposti, mržnje… Svega onoga što nije bio i što nikad nije mogao biti… Takav Vuk Bojović je ostao u sećanju onih koji su ga poznavali. Danas je tačno godinu dana otkad ga nema…
