Asocijacija albanskih opština nije u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi Srbije, ali ni nezavisno Kosovo nije u skladu sa Ustavom Srbije, pa je za polovinu sveta samostalna država.
Srbija nije 2008. godine uspela Zakonom da spreči secesiju Kosova koja se spremala najmanje dve decenije. Skoro toliko dugo Albanci sa juga Srbije pokušavaju da ostvare svoje namere — da se pripoje Kosovu.
Godine 2001. oružanom pobunom to im nije uspelo, jer je Evropa tek bila izašla iz „nevidljivog rata“ sa Srbijom, i nije bila spremna da još jednog „Milosrdnog anđela“ pošalje da „zaštiti etnička prava Albanaca“ sa juga Srbije.
Danas kada Srbi sa Kosova „sanjaju“ o Zajednici srpskih opština — koja bi trebalo da im, pod okriljem Evrope, a posle parafiranja sporazuma o njenom formiranju između Beograda i Prištine, omogući kakav-takav život na Kosmetu — Albanci sa juga Srbije traže reciprocitet i osnivaju Zajednicu albanskih opština.
Za razliku od srpske zajednice ova, albanska, na osnovu pređašnjih dokumenta i referenduma, mogla bi u jednom trenutku da se pripoji Kosovu, što jeste krajnji cilj. Pitanje je: da li Srbija uopšte ima mehanizam da zaustavi taj proces?
Dve stvari su sigurne. Ne može da ih spreči da osnuju zajednicu, i neće oružjem zaustavljati taj proces. Ostaje diplomatija, mnogi će reći — moljakanje po Evropskoj uniji i Vašingtonu da se to spreči. Međutim, Srbi su, kad je nacionalni interes u pitanju, u odnosu na Albance u dalekom zaostatku, inače bi iste poteze i zahteve svetu i Albancima mogli da ispostave i Srbi u Albaniji, i Srbi na Kosovu. Da li bi možda tu moglo da se nađe „municije“ koja Srbiji nedostaje? Zavisi od Beograda, naravno.
Ni Albanci sa juga Srbije, ni Albanci sa Kosova ne donose nikakve odluke bez konsultacija sa Tiranom, a Tirana opet sa svojim saveznicima. Srbi sa Kosova i iz Albanije nemaju tu mogućnost. U protivnom, davno bi organizovali referendum da se izjasne šta žele i sa kim, i gde žele da žive.
Dakle, takozvano „Istočno Kosovo“, kako se naziva jug Srbije, jeste projekat koji ide trasom „Velike Albanije“, a koji je očito krenuo u svoju realizaciju. Beograd neće, ne zna, ili ne može da se tome suprotstavi. Uostalom, svako suprotstavljanje moglo bi da napravi novo žarište. Albanci mogu da organizuju proteste, ako uvide da je potrebno, za jedan dan. Kao što se desilo u Kumanovu u Makedoniji nedavno.
Zato se postavlja pitanje da li je Srbija po sopstvenom izboru postala talac Evropske unije, i da li će posle juga Srbije na red doći i Sandžak, Vojvodina…
Podsećanja radi, Albanci su 1992. godine na referendumu, koji su potvrdili u parlamentu 2012. godine, a na kome je pitanje „Ko je za političku i teritorijalnu autonomiju u okviru Srbije sa pravom priključenja Kosovu?“, sebi formalno, „papirološki“ raskrčili put za formiranje ovakvog tela.
Ako tome dodamo i bes Edija Rame da će Albanci sa juga imati sva prava kao Srbi na Kosovu, i Rezoluciju kosovskog parlamenta iz 2003. godine (tzv. kosovski sporazum), proisteklu iz navodnog nepoštovanja „Končuljskog sporazuma“ iz 2001. godine, kojim su okončani nemiri na jugu Srbije, a koja predviđa ukidanje plaćanja carina na graničnim prelazima, otvaranje kancelarije u Prištini i Gnjilanu za Albance iz Preševske doline, stvar je, dakle — gotova.
