Miroslav Josić Višnjić, rođen u Staparu kraj Sombora 1946. godine, bio je srpski prozaista, najpoznatiji po romanima i pričama. Ostaće upamćen i po dramama, pesmama, scenarijima i esejima koje je takođe pisao.
U književnosti se javio krajem 60-ih godina 20. veka, kada se, prema rečima kritike, izdvojio zahvaljujući snažnoj poetičnosti koja je ostala glavno svojstvo njegovog pripovednog stila.
Za Radivoja Mikića, profesora Filološkog fakulteta i književnog kritičara, Miroslav Josić Višnjić je kao čovek i kao pisac bio veliki protivnik konvencija, kako književnih, tako i društvenih. Prema Mikićevom mišljenju, on je uvek bio protiv nečega, uvek je njegovo i književno i javno delovanje bilo delovanje u otporu.
„Iako se on može posmatrati kao nastavljač one linije koja u srpskoj književnosti započinje sa Jakovom Ignjatovićem, a potom preko Veljka Petrovića i Miloša Crnjanskog praktično stiže do naših dana, Josić Višnjić je i veliki istraživač, pisac koji je neprekidno nastojao da pronađe nešto novo, a to novo on je pre svega tražio u nekoj vrsti lirizacije proze i u nastojanju da što bolje izrazi duboko melanholični doživljaj sveta“, rekao je Mikić.
Sada kada je Josić Višnjić otišao, smatra Mikić, možemo reći da smo izgubili pisca koji je praktično nastojao da realizuje jedan gigantski poduhvat i da napiše ciklus romana koji bi svakako bio obuhvatniji od onog ciklusa koji je ostao neostvaren u opusu Miloša Crnjanskog.
Miroslav Josić Višnjić je objavio niz knjiga priča, među njima i su i „Lepa Jelena“, „Dvanaest godova“ i „Kvartet“, kao i romane „Češka škola“, „Roman o smrti Galerije“, „Pristup u svetlost“, „Pristup u kap i seme“ i „Svetovno trojstvo“
„Miroslav Josić Višnjić bio je poverenik književnosti, svakako jedan od najboljih stilista srpske proze od 1968. godine do danas. Sve što je pisao bilo je njegova služba jeziku i tradiciji kojoj je pripadao. On je, na tragu Veljka Petrovića i Miloša Crnjanskog, produžio setni, poetizovani, ravničarski duh srpskog pripovedanja. Njegova Bačka bila je pozornica što istorijskih što svakodnevnih priča o ljudskim sudbinama“, izjavio je za Sputnjik književnik Mihajlo Pantić.
On će ga, kaže, „upamtiti kao retkog prijatelja, nesmirenog, buntovnog, ali pravičnog duha“. Prema njegovima rečima, „književna kritika je, na sreću, izdašno tumačila i visoko vrednovala Josićevo delo“.
„Miroslav Josić Višnjić je po svemu zasluženo dobio najznačajnije nagrade i priznanja, a verujem da će ga u budućnosti prihvatati i širi krugovi čitalaca“, smatra Pantić.
Miroslav Josić Višnjić spada u red srpskih pisaca koji su za svoj prozni rad dobili i NIN-ovu i „Andrićevu" nagradu. NIN-ovu nagradu dobio je za roman „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“, a Andrićevu za „Nove godove“.
Pored brojnih nagrađivanih proznih dela koje je ostavio, Josić je negovao i mnoga, nimalo tipična prijateljstva sa ljudima iz sveta te umetnosti.
„Josića Višnjića ću svakako pamtiti kao neobičnog čoveka, sa kojim nije bilo lako biti ni prijatelj ni savremenik jer vas je on uvek postavljao pred neke izazove, da se prvo održite na visini onog prijateljstva koje je on uvek nudio ljudima, a ono je podrazumevalo neku vrstu izrazite strogosti u poštovanju onog što bi bio i književni i javni moral. Josić Višnjić je istovremeno bio i jedna prijatna ličnost, zato što je u sebi negovao posebnu vrstu fanatizma koji je podrazumevao, pre svega, potrebu da se ostvari nešto što nije sasvim dosežno u jednom, običnom ljudskom životu“, zaključio je Radivoje Mikić.
