Zadatak će im, kažu, biti da se „činjenicama suprotstave ruskim lažima i propagandi“. Ova nervoza doprinosi utisku o novom hladnom ratu, gde pogled na istok i dalje zamagljuje nevidljiva zavesa.
Ne postoji, međutim, bolji primer propagandnog rata od onog koji je poslužio da se zapadno javno mnjenje ubedi da je dobro bombardovati Jugoslaviju. Sećaju li se u Briselu Džejmija Šeja?
Istraživanje javnog mnjenja sprovedeno 26. i 27. marta 1999. godine koje je objavio francuski list „Parizijen“ pokazalo je da se većina Francuza, 46 odsto naspram 40, izjasnilo protiv „NATO bombardovanja Srbije“.
Sutradan je u jednom drugom francuskom dnevniku, „Žurnal di dimanš“, objavljeno novo istraživanje po kome je ubedljiva većina, 57 odsto naspram 30 odsto Francuza podržavala „vojnu intervenciju NATO-a na Jugoslaviju“.
Bombardovanje Jugoslavije bila je prava laboratorija propagande NATO-a, koji je u „humanitarnim intervencijama“ tražio novi razlog postojanja koje je izgubilo značaj po završetku Hladnog rata. Ova propaganda je dala tako dobre rezultate da su je potom primenili u narednim ratovima.
Prva žrtva izveštavanja o napadu na Jugoslaviju su bile brojke koje novinari nisu smatrali da treba da provere. Svakodnevno su prenosili NATO brifinge iz Brisela i izjave američkih generala o masovnim grobnicama i stotinama hiljada nestalih Albanaca. Klintonov ministar odbrane Vilijem Koen izjavljivao je da „sada imamo 100.000 Albanaca sposobnih za rat kojih nema… Možda su ubijeni“. Dejvid Šefer, američki ambasador, objavio je sa jednakom preciznošću da je 225.000 Albanaca od 14 do 59 godina možda ubijeno, dok je konačni broj žrtava 2.788.
U jednom intervjuu „Mondu“ iz 2000. godine „lice“ NATO-a, portparol Džejmi Šej, pokušao je da opravda ovaj odnos prema novinarima koji su pratili njegove neumorne brifinge kao prema „ovcama“ u toru: „Kad imate 400 novinara u zatvorenom prostoru, postoji opasnost da zavise od jednog izvora informacija. Malo mi je bilo neprijatno da novinari, koji nisu mogli da budu na Kosovu, u meni gledaju neku vrstu univerzalnog izvora, sveprisutnog. Novinari su mnogo polagali na mene, to nije bilo zdravo…“
Od kraja Hladnog rata NATO je tražio način ne samo da zauzme prostor koji se otvorio nakon kraha Sovjetskog Saveza već i da postane „univerzalni izvor“ informacija o ratovima koje je vodio po svetu. Za to je bio potreban „univerzalni rečnik“, poput „humanitarnih intervencija“, „hirurških zahvata“, „kolateralne štete“.
Taj rečnik su vodeći zapadni mediji bez mnogo razmišljanja koristili i u Avganistanu 2001. godine, Iraku 2003. godine, u Libiji 2011. godine i danas u Siriji (izuzetak su francuski mediji, koji su uglavnom sledili argumente svog državnog vrha protiv rata u Iraku).
Navijajući za rat, sledili su svesno i inteligentno manipulisanje javnim mnjenjem čiji su stratezi nekada bili vojni, nekada marketinški. Francuski novinar Žak Merleno u knjizi „Sve istine o Jugoslaviji nije dobro reći“ iz 1993. godine govori o jednoj takvoj strategiji koju je osmislila američka PR agencija „Ruder Fin“ za klijente iz Bosne i Hrvatske.
Njihova ideja je bila da pokrenu kampanju o srpskim „koncentracionim logorima“ kako bi Srbe prikazali kao naciste i tako pridobili Jevreje za političke ciljeve bosanskih muslimana. Strategija je jednostavna: „Naš posao je da raširimo informaciju, da je što je moguće brže rasprostranimo kako bi se prvo čule teze koje idu u prilog našem cilju. (…) Jer mi odlično znamo da se samo prva informacija računa; demanti nema nikakav značaj“, objasnio je direktor agencije Džejms Harf, dodajući da se njihov posao „ne sastoji u tome da proverimo informaciju“.
Analogija sa Drugim svetskim ratom je potom korišćena mnogo puta jer je javnost na to osetljiva, u šta spada poređenje Miloševića, Sadama, Gadafija i kasnije Putina sa Hitlerom i nazivanje onih koji se bore za američke strateške ciljeve „savezničkim snagama“.
„Plan Potkovica“ o kome su američki i evropski mediji govorili početkom 1999. godine polazeći od „dokaza“ koje je izneo tadašnji nemački ministar odbrane još jedan je primer lažne informacije koja je u medijima predstavljena kao autentična da bi se zapadno javno mnjenje pridobilo za rat.
Nekoliko dana pre njegove konferencije za štampu, dopisnik američkog „Tajm magazina“ je izjavio Si-En-Enu da je „CIA upozorila Klintona da Milošević kreće u veliku ofanzivu etničkog čišćenja cele provincije i da je srpskoj vojsci dat tajni zadatak čiji je naziv Operacija Potkovica“. List „Mond“ je dva puta posvetio naslovnu stranu ovoj „operaciji“ koja je predstavljena kao genocidni projekat Srba.
I ko je za to odgovarao? Niko. Ili Bin Ladenov „napad“ antraksom protiv SAD 2001. godine, za koji se takođe pokazalo da je izmišljen. Najpoznatiji slučaj medijske manipulacije u savremenim ratovima su lažni izveštaji o iračkom „oružju za masovno uništenje“, koji su poslužili Džordžu Bušu da krene u pohod na Irak i tako trajno poremeti osetljivu ravnotežu na Bliskom istoku čija je posledica današnji egzodus naroda ka Evropi. Bušov verski ekstremizam, koji ga je naveo da vojni pohod opravdava biblijskom temom borbe Dobra protiv Zla, nije izazvao otpor novinara na Zapadu koji i danas smatraju da je bombardovanje NATO-a po svetu opravdano jer „sprečava veće zlo“.
U slučaju bombardovanja Jugoslavije NATO je koristio sentimentalni arsenal za manipulaciju javnim mnjenjem, čiji je cilj da vojni savez predstavi gotovo kao humanitarnu organizaciju (na jednom seminaru u Salcburgu 2003. godine Šej je objašnjavao kako su, u nedostatku masovnih grobnica o kojima su govorili, tražili od televizijskih ekipa da snimaju krupne planove, lica Albanaca, žena, dece, staraca, u kolonama koje su srpske snage proterale nakon što je NATO počeo da bombarduje).
U slučaju Iraka, pošto je zapadno javno mnjenje manje osetljivo na „neke tamo muslimane na Bliskom istoku“ nego na hrišćane u Evropi, pa makar bili i pravoslavci, ovaj propagandni arsenal je zamenjen „militarizacijom informacije“, kako je to nazvao Enri Maler, profesor političkih nauka na Univerzitetu Pariz 8 u knjizi „Javno mnjenje, na tome se radi… Mediji i ’pravedni ratovi‘“. Militarizacija informacije podrazumeva, objašnjava Maler, prikazivanje vojnih operacija, bez obzira na to da li razumemo šta nam se prikazuje, i naročito koje su njihove posledice, što vodi depolitizaciji informacije. Protivavionske rakete koje svetle u noći ili dim od bombi na prozračnom mediteranskom nebu neće poremetiti uverenje prosečnog zapadnog gledaoca dnevnika da je rat koji vodi njegova zemlja opravdan.
Veliki principi, poput zaštite ljudskih prava na koje se NATO poziva kada kreće u vojne pohode, svode se na ciničnu opasku Veslija Klarka koju je preneo „Njujork rivju ov buks“ 19. jula 2001. godine: „Pravi podsticaj NATO kampanje na Kosovu nije bilo ni Miloševićevo kršenje ljudskih prava pre ′99. ni isterivanje Kosovara nakon početka bombardovanja. Ono što je tu bilo važno jeste potreba da se nametne volja NATO-a čelniku koji nije slušao, prvo u Bosni, onda na Kosovu, podrivajući u isto vreme kredibilitet evropske i američke diplomatije i moć NATO-a“.
Zapadna propaganda u službi NATO-a je svet učinila nestabilnijim mestom za život. Njihove „intervencije“ su razrušile zemlje, podstakle islamistički ekstremizam i dovele do najveće humanitarne krize u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. O tome bi morali da razmisle članovi „tima za propagandu“ u Briselu.
