Posle majske parade za Dan pobede u Moskvi, i proslava 70. godišnjice pobede nad fašističkim Japanom, koja će se održati 3. septembra u Pekingu, na Zapadu je dobila dnevnopolitičku konotaciju, a slično onoj u Rusiji, ni na ovu neće doći zapadni lideri. Obe parade proglašene su za demonstriranje moći — ruska je stavljena u kontekst ukrajinske krize, a predstojeća kineska dovedena u vezu sa, kako kažu na Zapadu, kineskim teritorijalnim pretenzijama u Južnom kineskom i Istočnom kineskom moru. Zašto parade ne smetaju zapadnim zemljama samo kad ih one prave, a ruske i kineske ih alarmiraju? Zapad samo traži izgovor da još jednom upozori Kinu da će strogo kontrolisati i sprečavati njene pokušaje da poveća svoj uticaj na međunarodnoj sceni, kaže za Sputnjik poznati ruski ekspert za Kinu i profesor na Univerzitetu Tamkang na Tajvanu Vladimir Maljavin.
Takva pozicija je veoma ružna i podla, jer se obeležava pobeda nad fašističkim Japanom, u kojoj je, uzgred, Amerika bila saveznik Kine, bili su braća po oružju. Šta smeta da mirno obeleže taj datum tri države — Rusija, Kina i Amerika. Ali ne, odmah počinju oko toga propagandističke akrobacije, dodaje on.
Prema prognozama eksperata, Kina će u narednoj deceniji ekonomski preteći SAD. Može li svetsko liderstvo Kine dovesti do napetosti u međunarodnim odnosima koji već dugo počivaju na liderskoj ulozi Amerike i njenoj vojnoj i ekonomskoj moći?
— Kina realno može da postane najveća ekonomska sila sveta. Kakve će biti posledice teško je reći, jer za to je potrebno razumeti mnoge faktore kineske politike, a njih loše procenjuju na Zapadu. Recimo, može li Kina ući u konfrontaciju sa Zapadom? Prema pravilima kineske strategije, da bi pobedio, treba da se ravnaš prema protivniku. To znači da Kinezi zasad, po mom mišljenju, neće preuzimati inicijativu u međunarodnim poslovima, oni će se ravnati prema Zapadu i možda će se time sasvim zadovoljiti. Istovremeno, na unutrašnjem planu KPK je rukovodeća i usmeravajuća snaga. Ta vododelnica između unutrašnjeg i spoljašnjeg je veoma važna u kineskoj politici.
Znači, Kina neće ići na konfrontaciju sa Zapadom?
— Važan je opšti karakter njene strategije, a to je strategija praćenja signala Zapada, a ne ofanzive. Kina ne želi da bude lider u zapadnom smislu te reči. Zato što kineska civilizacija uopšte nema pojam aktivnog subjekta koji bi potčinjavao svet u smislu okupacije i nasilja. A strateškog sučeljavanja će svakako biti, uz korišćenje svih mogućnosti — ekonomskih, kulturnih, ideoloških.
Može se reći da Kina neće biti agresivna, ali da neće dati na sebe?
— Uvek navodim primer kineskih četvrti, rasejani su po čitavom svetu a ne stvaraju nikakve probleme društvu u kom postoje. Naprotiv. Uzmite bilo koju evropsku prestonicu gde postoji kineska četvrt. Gde su Kinezi? Uopšte se ne vide, ne ulaze ni u kakvu konfrontaciju. Lojalni su svakom političkom režimu, uvek mogu sa svakim da se slože, a realno osvajaju u svom unutrašnjem prostoru ekonomske resurse za sebe. To je forma koja je nepoznata na Zapadu, paralelni svet koji neće ulaziti sukobe sa Zapadom jer nema formu, nema princip samoidentifikacije, niti će sebe potvrđivati nasilnim putem. Ako Kinezi dođu, nećete ih primetiti.
Nove finansijske strukture u kojima Kina učestvuje, poput Azijske banke za infrastrukturne investicije i Razvojne banke zemalja BRIKS, mnogi tumače kao udar na finansijsku dominaciju SAD.
— Nije toliko udar koliko težnja da se stvori vlastiti ekonomski prostor i da se on ogradi od pritiska Zapada, da se napravi sopstveni oslonac u globalnoj ekonomiji. Drugo, Kinezi traže izlaz na Zapad i žele da Zapad prihvati njihovu ekspanziju, između ostalog i preko novog Puta svile. Zasad to, kao i pokušaji Rusije da izađe na Zapad kao isporučilac sirovina, nailazi na oštru konfrontaciju Zapada, on svim snagama pokušava to da izbegne, samim tim minirajući ideju globalnog sveta koju je on i izmislio. Ispostavlja se da je globalizam za Zapad moguć samo ako postoji njegova dominacija. Zato je potrebno vreme i preispitivanje principa međunarodne politike, koje će neminovno doći kao faza realne globalizacije a ne potčinjavanja sveta diktatu SAD i njihovih saveznika.
Po mišljenju Rusije i Kine, realna globalizacija podrazumeva policentrični svet.
— Da, policentrični svet, koji podrazumeva simbiozu evroazijske metacivilizacije i evroameričke metacivilizacije. Oni treba da razjasne međusobne odnose, ali ne putem rata, već moralno.
Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je rekao su odnosi Rusije i Kine najbolji u istoriji. Slažete li se s tom ocenom?
— Verovatno je tako. Postoje objektivne spoljne okolnosti koje Rusiju i Kinu upućuju na saradnju. Ove godine su se one ispoljile u punoj meri. Druga je stvar što su Rusija i Kina u suštini veoma različite i tek nešto bolje razumeju jedna drugu nego što Zapad razume Kinu. A ako se formira jedinstveni evroazijski prostor, neće biti važno da li će Rusija tu biti mlađi partner ili neće. U porodici ne treba da bude sporova između mlađih i starijih, pitanje ambicije treba samo od sebe da otpadne iz moralnih razloga globalne odgovornosti.
Kina i Srbija imaju potpisan sporazum o strateškom partnerstvu, a za Srbiju je važna kineska podrška oko Kosova. Neki kažu da je to zato što i Kina ima problem Tibeta, Tajvana…
— Tibet ne traži nezavisnost, nego autonomiju. Spor Dalaj lame i kineskih vlasti nije u suštini politički spor, to je spor oko moralnog autoriteta, oko „obraza“, ko će koga više poštovati. Politički se pitanje može dosta lako rešiti. Što se tiče Tajvana i Kosova, tu nema ničeg zajedničkog. Na Tajvanu postoji Kineska Republika koja je zemlja-osnivač UN i koja se posle građanskog rata svela na teritoriju Tajvana i okolnih ostrva. To ne znači da je ona pravno nezakonita. Da bi se objedinila sa Kinom potrebno je da to bude dobrovoljno. Oko toga se vode svi sporovi. Ali to je posebna priča. Kakve veze ima Kosovo? Tajvan je „antikosovo“. Kosovo su nasilno otcepili od Srbije i proglasili tamo nezavisnu državu uz prateći genocid nad srpskim stanovništvom. I šta je tu zajedničko s Tajvanom?
