Rusija je poslala zahtev Ban Ki Munu da se sedište Ujedinjenih nacija prebaci u Ženevu.
Povod su nevolje koje je imala predsednica Saveta Dume Valentina Matvijenko da dobije vizu od SAD kako bi prisustvovala samitu Međuparlamentarne unije, koji se održava u Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Ova najstarija međunarodna organizacija (osnovana 1889. godine) među svojim članovima ima 159 parlamenata i devet regionalnih parlamentarnih skupština kao pridruženih članova i blisko sarađuje sa Ujedinjenim nacijama.
SAD su nakon procedure koja se odužila ipak dale vizu Matvijenkovoj, ali bez mogućnosti da prisustvuje samitu. Naznačeno je, naime, da može da prisustvuje sastancima UN, ali ne i sastancima u UN.
Valentina Matvijenko je na američkoj listi ruskih političara na koje se primenjuju sankcije. Prema sporazumu koji je potpisao sa UN, Vašington je dužan da odobri vize kao zemlja-domaćin. Ova obaveza ga, međutim, ne sprečava da okolnost što se sedište UN nalazi na njegovoj teritoriji koristi kao instrument za uslovljavanje.
Nije to prvi put. Predsednik Bolivije Evo Morales u govoru pred Generalnom skupštinom UN pre dve godine zatražio je isto što i Rusija — da se sedište organizacije prebaci na teritoriju države koja je ratifikovala sve konvencije UN, što nije slučaj sa SAD.
Morales je izrazio solidarnost sa svojim venecuelanskim kolegom Nikolasom Madurom, koji je optužio američke vlasti da su sve učinile kako ne bi prisustvovao skupu u UN.
„Kako možemo da budemo sigurni na sastanku UN u Njujorku?“, pitao je Morales. „Ovde nam ne garantuju vize niti odobrenje za preletanje, preti nam se i izloženi smo ucenama“. Vlasti Venecuele su prethodno optužile SAD da su odbile da daju dozvolu za preletanje aviona kojim je Maduro išao u zvaničnu posetu Kini.
Ovi diplomatski incidenti su posledica odnosa Amerike prema UN, koja je ovu organizaciju oduvek posmatrala kao instrument spoljnopolitičkog uticaja, a ne kao forum za sučeljavanje različitih mišljenja. Zato je taj odnos često kontradiktoran, autoritaran, često konfliktan i nedosledan.
Kada je 50-ih godina prošlog veka u nju ušao veliki broj zemalja koje su se oslobodile kolonizacije, nesvrstanih i zemalja u razvoju, SAD su izgubile automatsku većinu koja bi blokirala rezolucije Generalne skupštine.
Od čuvenih govora Če Gevare o bestijalnosti američkog imperijalizma do obraćanja francuskog ministra spoljnih poslova Dominika de Vilpena, koji se 2003. godine suprotstavio američkoj invaziji u Iraku, UN su često bile pozornica na kojoj se u poslednjih pola veka mogla čuti snažna kritika američke spoljne politike. U zemlji koja teško prihvata multilateralni okvir za rešavanje međunarodnih pitanja, koja je okrenuta unutrašnjoj politici i nacionalnim interesima, ovakva kritika je vodila ka izolacionizmu.
Devedesete godine su donele preokret američke politike prema UN. Nakon „povratka“ u UN za vreme Džordža Buša, Klintonovog „autoritarnog multilateralizma“, fijaska u Somaliji, gde je za smrt 18 američkih vojnika u okviru mirovne misije Vašington optužio UN, SAD su ponovo pokazale želju da čvrsto kontrolišu organizaciju. Vašingtonu je utoliko lakše bilo da nametne poziciju moći u unilateralnom svetu posle Hladnog rata.
U UN su američki predstavnici tražili legitimitet za svoju spoljnu politiku i vojne intervencije, a Savet bezbednosti je postao telo u kome se vode pregovori koji često liče na trgovinu. U situacijama kada su znali da neće dobiti podršku Saveta bezbednosti, SAD su se jednostavno oglušavale o njegovo postojanje, kao u slučaju bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.
Međunarodne organizacije su iz američkog ugla korisne samo ukoliko ne ograničavaju njihovo vođstvo i idu naruku njihovim strateškim interesima. To se 2011. godine dobro videlo na primeru Uneska, kada su Severnoamerikanci jednostavno prestali da finansiraju ovu organizaciju UN koja je primila Palestinu u članstvo uprkos uceni Vašingtona. SAD su istog dana blokirale 60 miliona dolara svog udela u budžetu, što je 22 odsto budžeta ove organizacije.
Uticaj SAD je oslabio demokratski mehanizam UN, zbog čega su reforme neophodne.
