Moskva je tokom više od osam vekova preživela mnogo ratova, iako je retko bila poprište direktnih bitaka. Neprijatelj je više puta dolazio do same ruske prestonice, ali je najčešće tu i zaustavljan. Najpoznatiji okršaj za Moskvu dogodio se za vreme Napoleonovih ratova, kad su Rusi sami spalili svoj grad, samo da ga ne osvoji neprijatelj. Na ulicama ruske prestonice odjekivali su pucnji i eksplozije i 1905. godine, a događaji u Moskvi označili su i početak Oktobarske revolucije koja je prerasla u građanski rat.
Ruska prestonica je za vreme Drugog svetskog rata premrežena bunkerima i utvrđenjima koja su danas prava turistička atrakcija. Među najpoznatijima je i tajni Staljinov logor u Izmajlovu, jednom od moskovskih rejona.
Bunker je bio toliko dobro skriven da se nije znalo čak ni gde je. Pronađen je pre nekoliko godina ispod stadiona, a ne ispod pijace gde je godinama tražen. Reč je o stadionu „Staljinac“, izgrađenom početkom četrdesetih godina, koji je sa svojim tribinama za 120 hiljada gledalaca tada bio najveći u Evropi.
Od bunkera prema Kremlju vodi tunel dugačak 15 kilometara, kroz koji može da prođe oklopna tehnika. Vojska, vlasnik bunkera, otvorila je oko 100 metara tunela i napravila u njemu galeriju u kojoj su izložena vredna umetnička dela iz Staljinovog vremena koja su, za vreme perestrojke, izbačena iz ruskih muzeja zato što su veličala sovjetsku epohu.
Konstantin Mihajlov, koordinator pokreta „Arhnadžor“, objašnjava logiku izgradnje bunkera ispod stadiona — „smatralo se da, ako dođe do bombardovanja Moskve, Nemci neće bombardovati stadion jer im je on potreban za organizovanje parada u čast svoje pobede“.
Bunker je kroz tunele metroa — a poznato je da u Moskvi, pored metroa koji se koristi svakodnevno za prevoz građana, postoje i paralelni tuneli izgrađeni u vojne svrhe — bio povezan sa podzemnim punktom protivvazdušne odbrane u blizini metroa „Taganska“. Posle rata, bunker je konzerviran i — zaboravljen.
Mihajlov podseća da se na njega bukvalno slučajno naišlo početkom devedesetih godina, a onda ga je kupio neki privatni trgovac i u njemu napravio skladište za svoju robu.
Zvanično, tamo se sada nalazi muzej, filijala Centralnog muzeja Oružanih snaga Rusije. Ipak, u Muzeju oružanih snaga tvrde da njima muzej ne pripada.
U praksi, bunker već dvadeset godina prelazi iz ruke u ruku i sve dok njegovo postojanje nije objavljeno na televiziji, prodavane su karte za ekskurzije po bunkeru. Ko ih je prodavao — niko nije mogao da objasni. Tabla ZAO FOP „Izmajlovo“ ne govori mnogo. Ipak, moguće je bilo pozvati određeni broj telefona i zakazati posetu za 12 hiljada rubalja (oko 270 evra) ako ide jedna osoba, ili za 15 hiljada rubalja (oko 330 evra) — za petoro ljudi. Za više ljudi — i cena je bila viša. Na telefonski poziv u „Izmajlovu“ odgovaraju da posete nisu dozvoljene. „Sud ih je privremeno zabranio“, kaže ljubazni ženski glas.
Staljinov bunker je cela mreža podzemnih tunela i hangara koja ima desetinu izlaza u raznim delovima Izmajlova. Sve komunikacije su ispravne i prostorije se greju. „Sistem grejanja ide po celom parku i odlazi u glavni kolektor — mnogospratni podzemni sistem“, objašnjava Mihail Savkin, rukovodilac centra za podzemna istraživanja.
On podseća da su se povremeno u moskovskim medijima godinama pojavljivali tekstovi u kojima se tvrdilo da su trgovci nedavno zatvorene Čerkizovske pijace ilegalno živeli po tim tunelima i bunkerima, a postoji i verzija (na osnovu izjava Jurija Kornejuka, milicionera), da su mnoge prostorije pretvorene što u skladišta, što u ilegalne fabrike, restorane, pekare, bordele…
Bunker je građen kao rezervni komandni punkt Vrhovnog komandanta Josifa Visarionoviča Staljina 1939. godine, kao deo državnog programa za osiguranje bezbednosti zemlje.
Lični Staljinov blok činili su sala za zasedanje Vrhovne komande Crvene armije, radni kabinet i sobe za odmor Staljina, trpezarija, kabinet Generalštaba, sobe za ratno opsluživanje i obezbeđenje.
Deo prostora ispod tribina stadiona bio je predviđen za prijem gostiju i za radne kabinete.
Prema zvaničnim podacima, Staljin je posetio bunker početkom 1941. godine, a od početka novembra do početka decembra iste godine radio je u njemu. Upravo tu je doneta odluka o odbrani Moskve.
