Evo, na primer, uzmimo EU i slučaj Bečkog samita. Bečki je samit nastavak „berlinskog procesa“ čiji je cilj približavanje zemalja Zapadnog Balkana Uniji. Sve je to lepo i krasno, a bilo je lepo i krasno i u Beču, sudeći barem po fotografijama i video-zapisima. Nijedno namrgođeno ili nezadovoljno lice, svi zrače optimizmom.
Ko je kriv? Zna se
A kako i ne bi — gradiće se putevi i pruge, a, možda još i važnije, fudbalska ekipa balkanskih političara pobedila je sličnu ekipu EU. Da li je utakmica bila nameštena — nije, bez sumnje. Nesumnjiva je i simbolika ove utakmice. U istoj ekipi našli su se i Hašim Tači i Aleksandar Antić i Igor Lukšić.
Utakmica, pa gradnja puteva i pruga, pa još rešen granični spor između BiH i Crne Gore, i sve je u redu. Balkanci će, malo-pomalo, biti dovedeni u red, a mi, Evropljani, oprali smo ruke. Očistili smo savest. Dosad smo se samo pravili da ne snosimo nikakvu odgovornost za balkansku nesreću, od sada je to i zvaničan stav — za sve što se dešavalo na Balkanu krajem prošlog veka krivi su Balkanci.
Evropljani još od 16. veka pate od potrebe da nekog civilizuju. Ideja o civilizatorskoj ulozi Evrope dostigla je svoj vrhunac u istorijsko doba poznato pod imenom imperijalizam, samo što su tadašnji izrazi o premoći evropske kulture i rasnoj superiornosti belog čoveka zamenjeni frazama o superiornosti EU kao naddržave ekonomskog blagostanja, demokratskih institucija, poštovanja ljudskih prava i drugih apstraktnijih „evropskih vrednosti“.
Istina, u temeljnim vrednostima demokratije, ljudskih prava i ekonomskog napretka niko ne može da vidi ništa loše, ali ne treba zaboraviti da je jedina demokratska institucija EU zapravo Evropski parlament, koji se za malo šta pita.
Evropa nije više ono što je bila. Od vremena kada je po celom svetu širila „civilizaciju“, ponekad i po cenu nestanka čitavih naroda, njena moć se smanjila i, usled uspona država i nacija na drugim kontinentima, svela se na regionalne razmere. Jednom rečju — na Balkan i Mediteranski basen. I tu EU vidi šansu za širenje svoje misije.
O čemu je ovde reč?!
Obrazac je isti kao i u ranijim vremenima — potrebno je samo malo zagrebati po istoriji evropskih osvajanja drugih kontinenata — izazivanje međuetničkog, međuverskog ili građanskog sukoba, pranje ruku od njega, prebacivanje odgovornosti na direktne aktere (Evropa je uvek indirektan akter) i aktivno uključivanje u sukob u vidu posrednika, potom mirotvorca, da bi na koncu postala gospodar.
To je slučaj sa Balkanom, Bliskim istokom i Severnom Afrikom. Da li bi pruga Beograd — Sarajevo mogla da bude izgrađena da ova dva grada pripadaju istoj državi, kao što je to nekada bilo? Ili je za realizaciju ovog projekta bilo potrebno četiri godine prolivanja krvi? Zar ne bi bilo lakše obnoviti prugu Beograd — Bar da su Srbija i Crna Gora deo iste države, kao što su nekada bile, nego danas, kada zbog toga treba da zasedaju međudržavne komisije, da se potpisuju međunarodni ugovori i kada je potrebno posredovanje treće strane. Jednostavnim jezikom rečeno, zašto smo ratovali i zbog čega smo se krvili ako ćemo ponovo da živimo u istoj državi samo drugačijeg imena? Zar nije bilo lakše povezivati se bez ratova?
Balkanski političari, naravno, snose dobar deo odgovornosti za ratove devedesetih, ali ne može se i ne sme se prenebreći odgovornost Evropske unije. Ne treba zaboraviti njenu tromost i nesposobnost na početku sukoba, ali ni to da su pojedini njeni političari (na čelu sa nemačkim kancelarom Helmutom Kolom i njegovim ministrom spoljnih poslova Hansom Ditrihom Genšerom) potpirivali sukobe.
I niko od evropskih političara da odgovori na pitanje da li im više odgovara sadašnje stanje ili da su u svoje članstvo primili jednu veliku zemlju od dvadeset miliona stanovnika?
Međutim, da su nas tada primili u članstvo, danas ne bi imali koga da „civilizuju“. A balkanski političari — oni igraju fudbal.
