Sa jedne strane tu je Amerika koja je zahvaljujući nafti iz uljanih škriljaca od najvećeg uvoznika tog energenta postala njen izvoznik i na taj način preplavila tržište. Tu je i Iran koji je kao zapeta puška dočekao ukidanje sankcija sa već spremnom armadom tankera prepunih sirove nafte. Sa druge strane, recesija u Kini i Evropi, ali i obnova japanskog nuklearnog programa nakon tragedije u Fukušimi, doveli su do pada potražnje za tim energentom.
„Turbulencija na svetskoj ekonomskoj sceni rezultirala je disproporcijom u ponudi i potražnji za naftom“, objašnjava za Sputnjik stručnjak za energetiku iz kompanije „Ernst end Jang“ Denis Borisov.
Ekspanzivni ciklus svetske ekonomije, kaže on, dosegao je svoj maksimum i sveopšta recesija je na pomolu. Do povećanja potražnje za naftom, dodaje Denisov, neće doći dogod se svetska privreda ponovo ne zahukta, što je malo verovatno da će se desiti u narednih nekoliko godina.
„Ovde nije reč o teoriji zavere, već su u pitanju objektivni faktori da zalihe nafte rastu i da je tržište prezasićeno, te dogod se disbalans u ponudi i potražnji ne reguliše, cena nafte se neće vratiti na njenu normalnu vrednost od oko 100 dolara za barel“, kaže on.
Međutim, ima i stručnjaka koji smatraju da ništa nije slučajno, te da se kod svake robe, a pogotovu kada je reč o nafti, sve vrti oko političara i njihovih ambicija i planova.
Jelica Putniković, stručnjak za energetiku, smatra da je niska cena nafte uslovljena političkom agendom Zapada, pre svega Amerike, zarad obuzdavanja rasta ruske privrede. Ona smatra da je Amerika izabrala trenutak kada je u Ukrajini nastao haos da pusti na tržište svoje zalihe nafte kako bi oborila njenu vrednost i samim tim usporila ekspanziju ruske privrede koja umnogome zavisi od prodaje energenata.
Ona dodaje i da Amerika koristi svoj uticaj među članicama Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK), diktirajući da se proizvodnja nafte nastavi u istoj meri i na taj način veštački održi cena na tako niskom nivou.
I Nikolaj Starikov, autor knjige „Potraga za naftom“, saglasan je sa idejom da se vrednost nafte drži na veštačkom minimumu kako bi se zaustavio privredni rast Rusije. On dodaje da je u tu agendu umešana i sama Saudijska Arabija, čiji budžet takođe zavisi od prodaje nafte, što dovodi do određenih nelogičnosti jer se nameće pitanje do koje mere će ovakav scenario biti održiv.
Putnkovićeva, međutim, kaže da se takva politika Zapada obija njima o glavu, jer niska vrednost nafte dovodi do otpuštanja radnika u krupnim evropskim naftnim kompanijama, kao i do zatvaranja pojedinih nalazišta. Čak je i Norveška koja svoje blagostanje zasniva na zalihama nafte i gasa, počela da troši fondove za koje je smatrala da neće još dugi niz godina koristiti, dodaje ona.
Sa druge strane, Amerikancima trenutna situacija izuzetno odgovara, kaže Denisov, i to zahvaljujući tehnološkom napretku koji je uticao da njihovi troškovi dobijanja nafte budu smanjeni za oko 40 odsto. Naftne kompanije iz Severne Amerike, ocenjuje on, uz sadašnju cenovnu politiku uspeće da prođu bez većih gubitaka.
Bilo kako bilo, dodaje Denisov, sve će u najvećoj meri zavisiti od toga šta će članice naftnog kartela (OPEK) da kažu na njihovom narednom skupu koji je zakazan za 4. decembar. Postoji mogućnost, dodaje on, da se kartel okupi i ranije, ali samo u slučaju da se dogodi nešto ekstraordinarno i da cena nafte padne još niže, što bi prouzrokovao dodatni haos na svetskoj ekonomskoj sceni.
Cena nafte od oko 47 dolara za barel je najniža od poslednjeg pada koji se dogodio 2008. godine i to za vreme ekonomske krize. Tada je njena vrednost za svega šest meseci opala sa neverovatnih 147 dolara za barel na minimalnih 36.
Niska cena za naftu, međutim, nije dugo potrajala, jer je ubrzo zatim, početkom 2009. godine, njena vrednost porasla do 82 dolara za barel. Naredne tri godine njena vrednost je polako rasla i kretala se između 90 i 120 dolara, sve do sredine 2014. kada je ponovo krenuo njen sunovrat.
