Dok se vodi žestoka diplomatska borba da se spreči pokušaj onih koji su do juče palili, rušili i skrnavili srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, da postanu njihovi „zaštitnici“, nameću su pitanja šta Srbija stvarno može da učini u ovom trenutku i kakva je sudbina srpskog kulturnog nasleđa na KiM ukoliko Kosovo postane članica Uneska?
Da li su realna očekivanja Hašima Tačija da u novembru Kosovo postane članica Uneska?
— Mislim da je mogućnost da se to dogodi veoma velika i da će Kosovo primiti u Unesko. Već smo imali takvo iskustvo, veliki skandal, kada su u Unesko primili Organizaciju oslobođenja Palestine… Imajući u vidu da je većina zemalja Zapada priznala nezavisnost Kosova, lično ne vidim razlog zbog kog bi ih Unesko odbio, bez ozbira na to što ima veliki broj država koje nisu priznale nezavisnost Kosova.
Kako se prema tome odnositi?
— Mislim da to nije loše, jer će to biti još jedna dodatna zaštita spomenika na Kosovu, koji se, kako mi svi znamo, nalaze u opasnosti. U periodu od 1999-2004. godine tamo su srušena ili oštećena 143 srpska, hrišćanska hrama. Srećom, posle naše misije i poslednjeg varvaskog skrnavljenja spomenika, kada su oštećena četiri glavna, drevna srpska hrama, koji su uključeni u riznicu kulturnog nasleđa Uneska, nije srušen nijedan spomenik, i to naravno raduje. Jasno je da spomenici ostaju „taoci“ političke situacije, ali mislim da Srbija treba da radi na tome da ima mogućnost održavanja i negovanja svog kulturnog nasleđa, kao i restauracije spomenika koji se sada nalaze na teritoriji koja je odvojena od Srbije. Preko Uneska mislim da će to biti mnogo lakše…
Iako će srpska kulturna baština na taj način biti iskorišćena za dokazivanje kontinuiteta albanskog prisustva na srpskoj teritoriji?
— Srpsko nasleđe nikad neće postati albansko, zato što u svetu postoji nauka i istorija, i stručnjaci iz raznih zemalja, koji neće pristati da služe albanskoj propagandi.
Kao član misije Uneska i sami ste posetili KiM. Kakvu ste situaciju tada zatekli, a kakva je danas? Kakvi su Vaši utisci?
— Moja poslednja poseta Kosovu je bila baš u sastavu misije Uneska u aprilu 2004. godine, posle tih strašnih martovskih događaja, kada je za samo dva-tri dana srušeno i osrknavljeno 36 srednjovekovnih spomenika. Posle toga sam kao zvanični ekspert misije Uneska dao intervju, zbog čega sam za Kosovo postao persona non grata. Svi moji naredni pokušaji, između ostalog, i da učestvujem na naučnoj konferenciji u Kosovskoj Mitrovici, bili su onemogućavani od strane lokalnih vlasti, uz objašnjenje da ne mogu da mi pruže odgovarajuću bezbednost. Ali, najvažnije je da su spomenici oštećeni 2004. godine sada restaurirani, uključujući i crkvu Bogorodice Ljeviške, koja je, na naš zahtev, uključena u spisak kulturne baštine Uneska. Da podsetim na istoriju, u početku je u Listu kulturne baštine Uneska bio uključen samo jedan spomenik kulturnog nasleđa — manastir Dečani, ali videvši pravu sliku, svojim očima, mi — eksperti — pokrenuli smo inicijativu, a mnogi su nas podržali, da se u Listu uključe minimum još tri spomenika: Gračanica, Pećka Patrijaršija i Crkva Bogorodice Ljeviške… Naša inicijativa je bila prihvaćena i sprovedena. Sada se ti spomenici nalaze pod velikom zaštitom Uneska. Ali, ovde je važan još jedan momenat — psihološki.
Na šta konkretno mislite?
— Kada su se ta skrnavljenja dogodila, slušao sam od zapadnih kolega da su to „balkanska posla“, da oni tamo ubijaju jedni druge — Srbi uništavaju muslimansko nasleđe, albanski ekstrimisti unišavaju srpsko nasleđe, nekakve hramove… Ali, nakon što je Unesko uvrstio u spisak četiri spomenika dostojna Liste svetske kulturne baštine, takvi razgovori više nisu umesni i nisu mogući. Mislim da će albanski ekstremisti 100 puta da razmisle pre nego što izvrše novi napad na te spomenike. Sada njihovo čuvanje predstavlja mnogo važniji zadatak. Iskreno govoreći, imam osećaj da su i tada i sada svi ti spomenici, i vizantijski i srpski, postali politička moneta, jer o spomenicima malo ko razmišlja, a uz njihovu pomoć oni mogu da reše svoje političke probleme… Za mene kao istoričara umetnosti i eksperta Uneska, principijelno je važno da se ti spomenici sačuvaju i dožive sledeća pokolenja…
Svojevremeno ste objavili knjigu „Kosovo: pravoslavno nasleđe i savremena katastrofa“. Kakvu ste poruku želeli njome da pošaljete i u kojoj meri je ona probudila svest onih kojima je bila namenjena, pre svega zapadne javnosti?
— Ne znam koliko ih je ona probudila, ali ona nija ostala neprimećena. Ima je u svim glavnim bibliotekama, a uspeli smo da je izdamo i na ruskom i engleskom jeziku… Sa ograničenim finansijskim sredstvima ipak smo uspeli da izdamo 500 primeraka na engleskom. Takođe, razmatran je projekat u Srbiji da se izda određeni tiraž na engleskom jeziku i da se pošalje svakom činovniku Evropskog parlamenta da bi shvatili o čemu se radi. U knjizi ima dovoljno ilustracija srpske i vizantijske umetnosti, spisak hrišćanskih spomenika i opisano je detaljno rušenje kulturnog nasleđa sa fotografijama, kao i materijali svih međunarodnih organizacija. Mnogi srpski ministri i biznismeni jednoglasno su nam govorili: „Da, da… To je veoma važno“, ali niko od njih nije uradio ništa da bi se to sprovelo, što je po mom mišljenju bruka za Srbiju i njeno rukovodstvo. U toj situaciji su se poneli, blago rečeno, čudno. U trenutku kada su se ruski stručnjaci zauzeli za Kosovo i učinili sve moguće i nemoguće, srpska vlada nije našla nimalo novca da bi izdala englesku varijantu te knjige i poslala je u Evropski parlament, mada su svi pričali da bi to trebalo uraditi. Pregovarali smo i sa ministrom kulture i obrazovanja, ali vladi koja je 2006. bila aktuelna to iz političkih razloga nije bilo interesantno. Smatram da je sramota što se nije odazvao nijedan srpski biznismen, a ima dovoljno bogatih ljudi, koji su to mogli da urade.
Da li sada pripremate neko slično delo, odnosno, na čemu trenutno radite?
— Nedavno je izašla moja nova knjiga o Vizantiji, pod nazivom „Ikona. Mir svяtыh obrazov v Vizantii i Drevneй Rusi“. Sada radim na novoj knjizi, posvećenoj Svetoj vodi… To je zajednički projekat sa međunarodnim kolegama, uključujući i srpske. Što se tiče tematike Kosova, nemam u planu ništa novo, tim pre što sam tamo i dalje persona non grada, a da bih pisao morao bih tamo i da odem, kako bih video stanje kulturnog nasleđa.
