Entuzijazam koji je nekad vladao u administraciji Baraka Obame prema „demokratskim“ revolucijama „arapskog proleća“, praktično je nestao, piše naučni saradnik Instituta „Katon“ Ted Galen Karpenter u američkom listu „Nešnel interest“.
Ova tačka gledišta čula se tokom nedavnog sastanka generalnog sekretara SAD Džona Kerija i predsednika Egipta Abdela Fataha el Sisija. Keri je naglasio da se simpatije Vašingtona u regionu nalaze na strani egipatske vojske i izabranog predsednika El Sisija, a ne na strani bivšeg egipatskog lidera Muhameda Mursija.
Karpenter navodi da su se američki političari tokom Hladnog rata i vojne kampanje protiv terorizma oslanjali u svetu na pristupačne autoritarne lidere, a ne na demokratke političare.
Odnosi sa Egiptom odražavaju staru politiku Amerike, uveren je Karpenter. Analitičar navodi primer Hosnija Mubaraka na kojeg su SAD računale više od trideset godina, bez obzira na surovost i korupciju ovog režima. Karpenter se takođe poziva i na reči potpredsednika Džona Bajdena koji se u intervjuu za Pi-Bi-Es usprotivio opisivanju Mubaraka kao diktatora i odbacio pozive za njegovu ostavku.
Osim toga, u administraciji Obame odbili su da gledaju na obaranje predsednika Mursija kao na državni prevrat, podseća Karpenter.
Američka pristrasnost prema „prijateljskim“ dikatatorima pokazuje se ne samo na primeru Egipta. U svojstvu drugog primera Karpenter predlaže da se podsetimo prevrata u Iranu 1958. godine, koji su organizovale američke obaveštajne službe.
Karpenter, na kraju, navodi da je igranje Vašingtona na kartu „prijateljskih“ diktatora kratkovida politika koja se na isplati.
Nažalost, piše Karpenter, skoro da nema osnove da se smatra da su američki političari shvatili da je izbor u korist diktatora — sumnjiv i kontraproduktivan. I sadašnje simpatije Amerike prema režimu El Sisija samo potvrđuju da Vašington i dalje bira „prijateljske“ diktatore.
