Ako je tango misao koja se pleše, onda je košarka suvisla misao koja se igra između dva koša. Lepota ovog sporta je nesporna. Lepo je bilo i sinoć biti navijač košarkaške reprezentacije Srbije, koja je u pripremnom meču za predstojeće Evropsko prvenstvo pobedila u Beogradskoj areni reprezentaciju Francuske. Najlepše, čak veće i od ove pobede Srbije, bilo je pevanje francuske himne „na suvo“.
Naime, zbog tehničkih problema na početku meča nije intonirana čuvena francuska „Marseljeza“ ili „Marseljska pesma“, koja je od 1795. državna himna Francuske. Delimičan ton čuo se nekoliko puta i isto toliko puta je prekidan, a onda su francuski košarkaški reprezentativci počeli sami da pevaju. Osećao se ponos. Beogradska publika je aplaudirala.
Slušanje „Marseljeze“ zagrljenih košarkaša i njihov poklič „Hajdemo! Deco Otadžbine!/Dan slave je došao!… Koračajmo! Koračajmo!…“ podsetio nas je na (gotovo) hajku na Sinišu Mihajlovića, tadašnjeg selektora fudbalske reprezentacije Srbije, koji je pre tri godine kao jedan od prvih zadataka, kad je došao na čelo reprezentacije, naveo da svi igrači moraju pevati himnu „Bože, pravde“.
Pobunio se Adem Ljajić, srpski fudbalski reprezentativac iz Novog Pazara. Zamalo da sve ono što je Rasim Ljajić gradio poslednjih deceniju i po, njegov sugrađanin Adem Ljajić sruši dok kažete tufahija.
Oni koji, za razliku od većine ozbiljnih građana, imaju pristup medijima su Sinišu napali, a Adema branili.
Tako je tada jedan pozorišni reditelj, u pokušaju diskreditacije, podsetio Mihajlovića da je imao sukob sa saigračima dok je igrao u Italiji, da se učlanjivao u SPS, da je na terenu pljuvao ovoga ili onoga igrača… Međutim, isti taj pozorišni reditelj honorarno zarađuje tako što sprema scenske nastupe pavačica, pa ga gradska čaršija često zove i „Lepa Brena za četiri osobe“. On, dakle, može da režira i Čehova i scenske nastupe narodnih pevaljki, jer nema principe i jer mu trebaju pare, ali voli da „soli pamet“ drugima tako što brani takozvani građanski princip izbora. To što to nema veze sa značenjem termina „građanski“ i sa principom je nešto sasvim drugo. U Srbiji je ionako 20 i nešto godina na delu permanentna kampanja da je sve što ima prefiks srpsko — automatski loše, retrogradno i opasno po okolinu.
Ali, Siniša Mihajlović je tada uradio neviđeno dobru stvar.
Nije on (samo) pokazao da ako već (pristaneš da) igraš za reprezentaciju moraš i himnu da pevaš. Nije (samo) želeo da napravi „kohezivni faktor“ kako to vole da kažu sportski novinari. Mihajlović je tada postavio među. Uspostavio je princip. (Bar je pokušao, jer je njegovim odlaskom vraćen Adem Ljajić — bez pevanja himne).
To što neko poštuje Ustav ne znači automatski da je dobar (predsednik ili fudbaler, svejedno), ali ako ga ne poštuje apriori znamo da nije dobar — građanin. Nije bitno ko je kakav igrač i koje je nacionalnosti, ali ko igra za Srbiju mora da peva himnu. Tačka.
Jeste, jadno je kad nekog ugovorom moraš da obavezuješ da peva himnu. Ali je još jadnije društvo u kome pevanje himne nije normalna stvar.
Isto važi i za onomadašnje sramno zviždanje himni „Hej, Sloveni“. Građani Srbije bili su, možda i sa pravom, kivni na tadašnja rukovodstva koja posle raspada bivše Jugoslavije nisu, za razliku od svih novonastalih država, izabrali novu himnu Srbije. Možda su, opet sa pravom, tražili svoje simbole i obeležja. Ali nikako nisu imali pravo da zvižde (još) važećoj himni. E, to je princip. I to građanski.
Grb, himna i zastava su obeležja svake države. To je mnogo više od onoga „konac koji delo krasi“. Pod tim zastavama, grbovima i uz reči i tonove himni su milioni ginuli. Poštovanje ovih simbola je pijetet i prema kostima tih predaka.
Naravno, ne mogu i ne moraju svi građani neke države voleti himnu te države, ali je svi do jednog moraju poštovati. A kad je pevaju, kao francuski košarkaši sinoć, to je onda na ponos svim Francuzima i prst na čelo popriličnom broju građana Srbije. Zato, čujte Srbi (kako košarkaši pevaju) „Marseljezu“ — za nauk.
