Ako novčanicu od jednog dolara uvaljate u barut, postane li barut zelen ili dolar pocrni? Ni jedno ni drugo, već se sagorevanjem baruta dolar umnožava neverovatnom progresijom. Narasta neuporedivo brže od brašna pomešanog sa mlakom vodom i suvim kvascem. Mada, od tog naraslog testa uz malo vatre opstaje život, a od čestog sagorevanja baruta gube se životi.
Za to vreme, koje poprilično traje, jedni ruše režime, drugi dižu zidove, a proizvod konstantnog izvoza demokratije je prisilni uvoz migranata.
Rekoh sebi
moj Bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim
mržnje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare.
Citirane stihove napisao je pre 32 godine jedan od najvećih pesnika sa prostora bivše Jugoslavije, Branimir Džoni Štulić, danas samoprognan u jedan mali grad u Holandiji. I njemu su drugi uništili državu, pa je trenutno čovek bez pasoša, koji prevodi „Ilijadu“ i „Odiseju“. Da, previše simbolike.
I rijeka nije bila rijeka u samom početku
i nije nužno da ne bude ponornica do kraja
što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava
kad mrtvi fazani lete
a nijedan ne pada.
Štulićevih stihova setili smo se posle reka ljudi koji iz Sirije, Iraka, Avganistana, Libije, Sudana, Somalije… mesecima ostavljaju sve što imaju i kreću u zapadnu Evropu da spasu goli život. Ljudi od dobra ne beže, već ih neko veliko zlo na to tera.
Raspolagati tuđom mukom nije rabota u kojoj se častan čovek utrkuje, ali sve vreme dok ti nesretni ljudi u (malo je reći) neljudskim uslovima putuju kopnom i morem, svakojaki činovnici — baš poput mrtvih fazana — ne lete iznad, već gotovo da sede na njihovim glavama. U fotelje zavaljeni, čvrsto vezanih kravata, debatuju o tuđim sudbinama verujući da je život statistika i najavljuju rešenje migrantske krize za jesen. A do jeseni ko preživi, preživi.
I što se događa kad očajanje zahvati ljude
kad očajanje neumitno prelazi u kajanje
gledajući iz daljine konture na sceni
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke
brzo se peru.
Nećemo preterati ako kažemo da je tim ćatama u briselskim kancelarijama i pentagonskim hodnicima osim ruku, umazana i savest. Pod uslovom da je (modernom) činovniku dozvoljeno da ima savest. Ako ipak mislite da preterujemo, prošetajte do autobuske ili železničke stanice u vašem gradu.
Svakosatne vesti o migrantima postale su deo naše svakodnevnice. Čini se da smo gotovo svi slušajući i gledajući medijske izveštaje o njima nekako oguglali. Možda je to iz nemoći da išta učinimo dok se pred našim očima događa svetska humanitarna katastrofa. Nešto do sad nezabeleženo. Ovaj egzodus bez odgovora je — saglasićemo se sa Salilom Šetijem, generalnim sekretarom „Amnesti internešenela“ — „sramni neuspeh međunarodne zajednice“.
Neki od vas koji čitaju ovaj tekst su proteklih dana i meseci i u svojim gradovima videli te ljudi koji traže spas, neke od njih ste u prolazu i očešali žureći za nekim svojim poslom, dok oni žure za životom. Pa udare u zid.
Kakav apsurd, kakva krajnje bizarna situacija. Evropska unija koja silne novce tamošnjih poreskih obveznika izdvaja za kampanje o pravima manjina, za debate i navodnu edukaciju o promeni svesti naroda i država koje hoće u njihovo društvo, a sve u cilju pojedinca i njegovog neograničenog prava na slobodu — ograničava slobodu tom pojedincu. Kako drugačije nazvati dizanje zidova.
Gladan i žedan se ne vraća sa praga, Evropo draga. To nalažu i dobri običaji i domaćinski obraz. Čovek koji putnika namernika pošalje kod komšije je ništa čo‘ek.
Strahujući od besa sopstvenih građana evropski političari i činovnici mrškaju migrante iz svoje avlije i nude novčanu pomoć trećim zemljama u kojima se oni nalaze. Licemerija, moja najmilija. Gospodo činovnici, duše se ne kupuju novcima!
Da se ne lažemo — ni Sadam Husein, ni Muamer Gadafi, ni Hosni Mubarak nisu bili demokrate i ljudi koje bi neki domaćin iz Srbije pozvao na slavu, ali njihovim svrgavanjem sa vlasti i ubistvima životni ratluk nije zadesio građane Iraka, Libije i Egipta.
Finalni proizvod američkog izvoza demokratije postao je evropski uvoz migranata. To je činjenica.
Zato, gospodo Merkel, Kameron, Oland i Obama, ne morate čekati jesen, nudimo vam već sad originalno i ekspresno rešenje za izbegličku krizu.
Prekinite izvoz demokratije, staće uvoz migranata. Jednostavno je. I odmah da se dogovorimo oko materijalizacije našeg saveta. Sve je gratis. Neka vam je prosto.
