Problem miliona izbeglica sa Bliskog istoka i Afrike, koji pokušavaju da se domognu Evropske unije, postao je goruća tema u svetskim medijima. Međutim, na pitanje na koji način migranti utiču na evropsko društvo i ko je odgovoran za njihovu nesreću nema odgovora. Takođe, neupućenima nije jasno zašto Evropska unija odjedanput zatvara granice za toliki broj unesrećenih, ako ih je do sada rado primala.
Slobodan Janković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu kaže da su građani Evropske unije prezasićeni imigrantima. Prezasićenost Evropljana pričama o imigrantima, kaže Janković, vidi se i u tome što stranke koje svoju politiku zasnivaju na antiimigracionoj politici i borbi protiv erozije tradicionalnih vrednosti, jačaju.
U medijima se stvara slika o nevoljnicima koji dolaze u Evropu jer nemaju gde drugde da odu, međutim, umesto da Zapad promeni politiku prema zemljama Trećeg sveta, nudi se rešenje po kome migrante treba naseliti u Evropi.
„Šta je dugoročan plan? Čini mi se, može da zvuči kao teorija zavere, da dugoročna politika duplih aršina teži da izazove ksenofobiju i velike probleme u samoj Evropi. U takvoj situaciji, moguće je nametnuti drugačiji poredak i drugačije političko uređenje od aktuelnog“, smatra Janković.
Odgovornost za poslednje masovno iseljavanje stanovništva iz Afrike i sa Bliskog istoka, pored lokalnih vlada i elita, Janković vidi u Zapadnim zemljama za koje kaže da su podstrekači ratova na tim prostorima.
„One su zemljama Trećeg sveta davale kredite čije su kamate naglo skočile sedamdesetih godina i izazvale ekonomsku bedu. Sa druge strane, iz svojih interesa, transnacionalne korporacije potekle sa Zapada često podstiču ratove u tim zemljama“, zaključuje Janković.
Migracije ka Evropi traju na kontinuitetu od početka Hladnog rata, kaže Janković. Isprva su se ljudi iz bivših kolonija doseljavali u bivše matice, da bi se priliv imigranata drastično povećao tokom devedesetih godina kada se u Veliku Britaniju, na primer, za vreme vlade Tonija Blera, svake godine useljavalo između 80.000 i 150.000 ljudi.
U to vreme Italija, Grčka i Španija vodile su restriktivnu imigracionu politiku, pa su veliki broj migranata vraćali u matične zemlje, kaže Janković. Italija je imala i sporazum sa Libijom o readmisiji, koji je propao zajedno sa tom zemljom.
U sadašnjem trenutku, broj migranata je povećan, a sa ovolikim njihovim prilivom dolazi do preoblikovanja evropskog kontinenta, tvrdi Janković.
„Naglo se povećava broj stanovništva neevropskog porekla. Niko ne zna koliko tih ljudi zaista ima, zato što se ne zna tačan broj ilegalnih imigranata. U Francuskoj, na primer, na popisu ne smete da zabeležite poreklo i religiju popisanog stanovništva, samo imaju li francusko državljanstvo ili ne. Vrlo je teško govoriti o tome do kog je stepena evropsko društvo preoblikovano“, kaže on.
Ovaj problem Janković ilustruje primerom Italije u kojoj danas udeo stranaca u stanovništvu iznosi 8 odsto, dok je pre 15 godina bio 3 odsto. Međutim, ne zna se broj stranaca sa italijanskim državljanstvom. Evropljani su, sa jedne strane, nezadovoljni politikom duplih aršina, a sa druge su prezasićeni velikim prilivom stranaca u svoje zemlje, smatra Janković.
„U mnogim zemljama prekršaji zakona se različito tretiraju. Domaće stanovništvo se oštrije kažnjava od imigranata. Kao posledica dugotrajne imigracije, sa ljudima koji ne mogu da se integrišu zato što dolaze iz sasvim drugačijih sredina, imate situaciju da u Britaniji postoji 750 gradskih četvrti u koje policija, vatrogasci i hitna pomoć ne zalaze bez preke potrebe. To su zone bezakonja u zemljama u kojima je na snazi vladavina prava. Po procenama švedske policije, u toj zemlji postoji oko 55 takvih kvartova“, kaže Janković.
Vođeni medijskim mitom o Evropskoj uniji kao sigurnom i prosperitetnom pribežištu, migranti u milionima pristižu na granice Evropske unije. Međutim, niko im ne govori dve stvari: prvo, da u EU nisu dobrodošli i drugo, da će im Evropa odobriti samo privremeni boravak.
