Odnosi SAD sa tradicionalnim saveznicima nalaze se pod znakom pitanja. Postoji mnogo uzroka zbog kojih se situacija pogoršala do te mere. Jedan od njih je čisto logičan: mnogi od najvažnijih saveza su stvoreni po završetku Drugog svetskog rata. A trebalo je da omoguće lakše suprotstavljanje izazovima Hladnog rata i drugim pretnjama 20. veka. Oni postepeno postaju neaktuelni i besmisleni.
Najbolji primer za to je najvažnija alijansa za Ameriku — savez sa Evropom u okviru NATO-a. Tokom poslednje dve decenije svi pokušaji Alijanse da odredi svoju misiju nakon završetka Hladnog rata, pokazali su se neuspešnim i svaki put kada su započete neke misije — od Avganistana, Libije do Ukrajine — NATO je delovao neodlučno, neefikasno i nedovoljno „tvrdo“. Skoro u svakoj situaciji Alijansa gubi osećaj za stvarnost, ograničavajući se polumerama, ulazeći u sitne čarke i tako čini ne sasvim razumne postupke.
Naravno, u slučaju NATO-a nije problem samo u tome da Alijansa nije uspela da se prilagodi geopolitičkoj situaciji, metodama vođenja rata i karakterima konflikata. Problem je u političkim nesuglasicama unutar njega. U beznadežnom stanju se nalazi i šira Alijansa na Bliskom istoku i u drugim delovima sveta. Konstatovati da tradicionalne veze nisu baš u najboljem stanju — blago je rečeno.