Neregularnost u izvlačenju lotoa otvorila je mnoge rasprave o poslovanju Državne lutrije Srbije. Pored polemika o tome da li je izvlačenje bilo namešteno ili ne, otvoreno je i pitanje eventualne privatizacije Državne lutrije, odnosno nalaženja strateškog partnera po ugledu na JAT.
Prema rečima Milana Kovačevića, konsultanta za strana ulaganja, ne mogu se porediti Državna lutrija i „Er Srbija“. Avio-saobraćaj nije državni monopol, dok lutrija jeste; za avio-saobraćaj je potrebno nabaviti avione, u slučaju lutrije nije potreban nikakav kapital, kaže Kovačević.
„Ako biste nekome prodali manjinski deo lutrije, na taj način biste ga hendikepirali jer bi mu pripalo manje dobiti i, drugo, ako bi se prodavalo samo 49 odsto od ukupnog kapitala, lutrija bi bila prodata jeftinije“, kaže Kovačević.
Po sadašnjim zakonskim propisima, nemoguće je privatizovati ovo preduzeće, kaže bivši predsednik Skupštine Državne lutrije Srbije Vladimir Đukanović.
„Država ima zakonom propisani monopol nad klasičnim igrama na sreću. Nemate pravo da prodate tu vrstu monopola. Na kraju krajeva, čak i kada biste to uradili, nemate pravo da drugim priređivačima zabranite da organizuju loto“, tvrdi Đukanović.
On kaže da jedino što država može da uradi jeste da sklopi strateško partnerstvo, što bi, prema njegovim rečima, bilo poželjno.
„Uvek je bolje imati profesionalni menadžment, protiv toga niko nema ništa, ali mora se jasno definisati šta eventualni strateški partner želi. Mora se, između ostalog, videti u šta on želi da ulaže i na koji način, da li će dati garancije. Imali smo problem sa strateškim partnerom za prodajnu mrežu — nije dao nikakvu garanciju, povukao se iz posla, a prodajna mreža je ostala razorena“, zaključuje Đukanović.
Milan Kovačević kaže da je iskustvo pokazalo da kod nas državni monopol na klasične igre na sreću loše funkcioniše i da vrlo mali broj ljudi koristi njihove usluge.
„Sa druge strane, oko toga nije potrebna ni velika investicija, potrebni su dobri poslovni ljudi koji bi to podigli i razvili. Za državu je izuzetno važno koliki je obim igara na sreću. Oni su pre nekoliko godina imali gubitak, a sada imaju male profite. U takvoj situaciji, razumno je to privatizovati“, tvrdi Kovačević.
Pad u obimu klasičnih igara na sreću Kovačević vidi u tome što neko nije dobro organizovao posao. Đukanović pak ovaj pad objašnjava živopisnije.
„Bio je kriminalan menadžment i kriminalno poslovanje, posebno u situaciji kada je Državna lutrija prodala svoju prodajnu mrežu firmi ’Dajrekt flot‘ koja je osnovana samo za taj posao, koji je propao. Prodajna mreža je vraćena lutriji skroz razorena“, kaže Đukanović.
Državna lutrija je služila za ispumpavanje novca i za finansiranje stranačkih aktivnosti i stranačkih firmi, tvrdi Đukanović, govoreći o periodu pre nego što je postavljen na funkciju predsednika skupštine Lutrije. Nakon njegovog postavljenja, firma je, kaže, koliko-toliko vraćena u život.
„Nije lako vratiti razorenu prodajnu mrežu, nije lako vratiti poverenje. Danas lutrija ostvaruje neto dobit u rasponu od milion i po do milion i šeststo hiljada evra“, kaže Đukanović.
Način raspodele dobiti ne ide u korist Državnoj lutriji, tvrdi Đukanović.
„Od svih ostvarenih prihoda, lutriji ostaje svega 18 odsto. Sve ostalo ide ili za nagradne fondove ili u državni budžet. U principu, taj procenat trebalo bi podići na 21-22 odsto, samim tim bi neto dobit bila veća i firma bi bila stabilnija“, zaključuje Đukanović.
Jedno je sigurno — poverenje građana u igre na sreću u Srbiji je potkopano; pitanje je koliko je vremena potrebno i šta treba učiniti da se ono vrati, jer poverenje je jedino na čemu lutrija zasniva svoj kredibilitet.
