Aleksandar Radić, vojni analitičar, za Sputnjik kaže da je Turska samo čekala na model zajedničkog jezika sa Zapadom, kako bi našla način da preoblikuje situaciju na Bliskom istoku u svoju korist.
„Vašington je morao biti svestan da će glavni protivnik turske vojske biti Kurdi, pa Asad, pa tek onda svi ostali, uključujući možda Islamsku državu. Tim pre što Turska vidi ID kao kratkotrajan fenomen koji može da bude upotrebljen u korist afirmacije turskog interesa“, smatra Radić.
Prema njegovom mišljenju, to što su Kurdi prihvatili teret borbenih dejstava sa ID ne znači da će na dugi rok biti favoriti Zapada, ako će zbog toga doći u pitanje američko vojno savezništvo sa Turskom.
Analitičar veruje da je po Zapad to vrlo opasna politička kalkulacija, jer bi dopuštanje Turskoj da uđe u konflikt sa Kurdima moglo da dovede do potpune kompromitacije američke bliskoistočne politike.
„Bombe koje će baciti turski avioni mogle bi da odgurnu američke saveznike iz regiona i da se napravi jedan novi mozaik u kojem nijedan scenario nije posebno povoljan za SAD i njihovu kontrolu nad širim područjem Bliskog istoka“, tvrdi Radić.
Nikola Jovanović, programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, međutim, smatra da odnos Turske i Amerike prema Kurdima nije identičan.
„Turci nisu ni tražili odobrenje Amerike za bombardovanje kurdskih položaja, tako da je to jedan element koji ne ulazi striktno u sporazum koji je postignut između Turske i SAD. Kurdi su i dalje važan američki saveznik na kopnu i sigurno ne postoji podrška da se bombardovanje ID proširi i na njih“, kaže Jovanović.
On za Sputnjik objašnjava da u dogovoru Turske i Amerike o dejstvima na Bliskom istoku, svaka strana ima svoje ciljeve, koji se samo delimično preklapaju. Zajednička je borba protiv ID, a delimično se slažu i oko sirijske krize, dok prema Kurdima ne nastupaju sa iste pozicije, kaže Jovanović.
Sagovornici Sputnjika veruju da će turski angažman na Bliskom istoku u narednom periodu biti u žiži interesovanja kako bliskoistočnih i zapadnih zemalja, tako i država Balkana.
Analitičar Radić smatra da se Turska na velika vrata vraća u region, sa obnovljenim osećajem nekadašnje imperije. To bi, veruje, moglo da pruži sigurnost turskom predsedniku Erdoganu za ostvarenje nekih većih ambicija u budućnosti.
„Ima puno motiva da pažljivo pratimo svaki pokret Turske, zato što bi mogao da ima vrlo ozbiljne i široke reperkusije na zbivanja, ne samo na Bliskom istoku već i na Balkanu. Treba imati u vidu da, osim ID, Amerikanci vrlo otvoreno identifikuju Rusiju kao svog protivnika, a Turska je jako korisna kada je reč o potencijalnoj afirmaciji jedne ofanzive ili specijalnog rata prema Rusiji“, upozorava Radić.
Međutim, Nikola Jovanović iz CIRSD-a kaže da se, kada je reč o poziciji i snazi Turske, situacija po balkanske zemlje nije promenila nagore. On objašnjava da savezništvo Turske i Amerike nije istog obima i kvaliteta kao što je bilo pre 20 godina, jer je sada reč o delimičnom, ad hok savezništvu, dok je ranije to bilo strateško partnerstvo. Tome u prilog ide činjenica da je Turska, od kraja Hladnog rata, u većoj ili manjoj meri samostalan igrač, koji svoje interese ostvaruje kroz povremene i parcijalne sporazume sa velikim silama.
„Rusija će naravno pratiti dešavanja na Bliskom istoku na kom i sama ima svoje uloge. Turska ostaje važna zemlja, istovremeno i rival i partner. Dosta će zavisti od toga da li će biti postignut sporazum sa Turskom oko gasa, ali definitvno je reč o dve velike zemlje koje će u budućnosti uticati i na Bliski istok i na Balkan“, smatra Jovanović.
Ipak, glavni konkurent Turske na Bliskom istoku biće Iran, danas jači nego pre šest meseci, a na rivalstvo sa tom zemljom otići će najveći deo turskih resursa, zaključuje Jovanović.
