Pretresi domova džihadista u Turskoj bili su praćeni velikim hapšenjima pripadnika Radničke partije Kurdistana. Ubistvo 31 građanina Turske tokom terorističkog napada dovoljan je razlog za upotrebu vojne sile protiv onih koji su izveli ovaj napad. Međutim, Vlada Partije pravde i razvoja nije predložila žrtvama i rođacima žrtava napada ni ljubav ni žalost.
Početkom godine objavljena je bila žalost zbog smrti saudijskog kralja, međutim Kurdi koji su poginuli tokom napada islamista, po svemu sudeći, takvu čast nisu zaslužili. Nijedan predstavnik Vlade nije se pojavio na sahranama. Štaviše, prošle nedelje policija je više puta primenila suzavac protiv rođaka poginulih, dok je partijska propaganda pokrenula kampanju optužbi protiv žrtava. Iz ovoga sledi zaključak da, bez obzira koliko divlje zvuči: Partija prava i razvoja nema ništa protiv da se ubije 31 mladi Kurd. To se može iskoristiti da se Turska na Zapadu predstavi kao žrtva terora i opravdaju sve ostale mere.
Ovo deluje. Turska odavno nije bila objekat takvog talasa simpatija. Svi govore: napokon je i Turska protiv Islamske države. Međutim, SAD su kupile tursku podršku, izdavši one koji su se najefikasnije borili protiv ID — Kurde. Praktično odmah, pretrese osumnjičenih pripadnika ID su počeli da prate i pretresi Kurda. Sada postoji samo jedno pitanje — kada će turska vojska da upadne u Rodžavu, rejon koji kontroliše sirijska samoodbrana kurdskog naroda — uključujuću Kubani, čiju obnovu su pokušali da pomognu žrtve eksplozije u Suruču. Izjave Amerikanaca svedoče da se sve to radi uz znanje Vašingtona.
Uravo samoodbrana kurdskog naroda spasila je ezide u Sindžaru. Sirijska samoodbrana kurdskog naroda je držala Kobani i zauzela Tel Abajad. Kurdi se bore sa ID ne samo vojnim putem, već i drugačijim modelom društva: sekularizacijom, demokratijom, borbom za prava žena.
To se ne može reći o previše učesnika u sirijskom bezumlju. Sada ih Zapad izdaje u korist Vlade koja se poslednjih godina zalagala za potpuno drugačiji društveni poredak — i unutar zemlje i izvan njenih granica. Abu Bakr el Bagdadi je krvožedna figura kalifa, dok je pravi kalifa Erdogan.
Sa druge strane, Turska je „ostavila“ ID. Za Tursku kalifat je bio ništa više od instrumenta za svrgavanje Asada i sputavanje Kurda. Međutim, taj početak se loše odražava na reputaciju, a ID sve više i više je postao pretnja samoj Turskoj. U svemu tome postoji i unutrašnji aspekt: Erdogan je dao na znanje da se neće pomiriti sa gubitkom apsolutne većine u parlamentu. On želi nove izbore na kojima će povratiti svoje stare pozicije.