„Dakle, u tom kontekstu treba posmatrati američku želju da Evropu drži pod svojim uticajem“, precizira dalje Nikolić i kaže da evropske zemlje to dozvoljavaju iz različitih interesa.
Mora li ta Amerika?
Naravno da bi Nemačkoj najviše odgovaralo da Rusija i Amerika imaju sjajne odnose, precizira dalje Nikolić, jer bi to bilo odlično za njen biznis ali i za njenu političku poziciju gde bi mogla da balansira.
„Ali pošto Amerika ne dozvoljava previše manevara pojedinim zemljama, nego ih baš tera da se odluče po pojedinim pitanjima, onda te zemlje biraju, u meri u kojoj mogu da biraju, uvek zapadnu stranu“, precizira Nikolić.
Sergej Mihejev, generalni direktor ruskog Centra za političku konjunkturu smatra da je pitanje (ne)samostalnosti Evrope aktuelno već nekoliko godina, posebno u vezi sa ukrajinskom krizom i antiruskim sankcijama.
„Čak i kada su Amerikanci uvukli Evropljane u operaciju u Libiji, Evropa je ipak pokazivala naznake samostalnosti. Ali čim se razbuktala kriza u Ukrajini, Evropa je počela da donosi odluke koje su suprotne njenim interesima, ali ne i američkim. Amerikanci nikad nisu podržavali jačanje EU i sada uspešno traže instrumente da je učini zavisnom. Zato što samostalna Evropa nije povoljna za SAD. Šta više, SAD se plaše nezavisne Evrope, koja bi gledala svoje interese, pa bi mogla da postane ekonomski i geopolitički konkurent Vašingtonu“, precizira Mihejev za Sputnjik.
Da li se onda može reći, da ponovimo pitanje iz naslova, da je Amerika najvažnija članica Evropske unije?
„Ako govorimo o vojno-bezbednosnim temama, ona jeste najuticajnija zemlja ne samo u EU nego i u Evropi. Kad želi da deluje ekonomski ili politički, ona deluje bilateralno pritiskom na određene zemlje, a retko kad deluje preko Brisela ili kroz institiucije EU“, kaže za Sputnjik Milan Igrutinović, saradnik Instituta za evropske studije.
Ideologija antirusizma
„Pa Amerika je majka i otac EU. Ako se sećate, EU je nastala posle Drugog svetskog rata kao antisovjetski blok. Glavna crta EU bili su antisovjetizam i antiboljševizam, a danas je antirusizam. To je stalna linija koja se održava na evropskom kontinentu poslednjih bar 100 godina. U Rusiji se menjaju ideologije, sistemi i vlade, ali postoji stalna potreba Zapada, stalni cilj da se osvoji to što je na istoku Evrope, što se zove ’srce‘ sveta u tim geopolitičkim strategijama. To je Sibir, to su prostranstva koja raspolažu enormnim bogatstvima i to su, u stvari, poslednji ostaci tih velikih bogatstava koji još nisu kolonizovani“, tvrdi za Sputnjik profesor Slobodan Reljić i bivši spoljnopolitički urednik.
Kad zovem Evropu, okrenem Vašington
Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da iza mnogih problema sa kojima se Evropa danas suočava ne stoje samo evropske zemlje, već i Sjedinjene Američke Države.
„Malo je čudno da se, ako hoćemo da razgovaramo sa našim evropskim partnerima, moramo obraćati Vašingtonu“, rekao je Putin i izrazio nadu da će evropski lideri voditi samostalniju politiku.
„Mislim da je ta primedba prilično tačna. Od ’45. godine praktično do danas Amerika je prisutna u Evropi, pre svega kada govorimo o vojno-bezbednosnim temama. Dakle, u tom smislu ona je svakako najvažniji faktor evropske bezbednosti u celini i kroz NATO može svoju ulogu da širi, jača, nameće svoje teme i, na kraju krajeva, svoja rešenja“, konstatuje za Sputnjik Milan Igrutinović, saradnik Instituta za evropske studije.
„Putinova izjava je u stvari konstatacija današnjeg stanja, zato što se sve vreme stvarao privid da Evropa o nečemu odlučuje“, kaže Slobodan Reljić. Međutim, dodaje on, posle nedavno objavljenih lista prisluškivanja, vidi se u stvari da je Evropa tretirana kao neki maloumni brat.
„Naslednica velikog Bizmarka Angela Merkel je prisluškivana kao šef mesne zajednice. Tako da je ova Putinova uopštena konstatacija, samo realna slika stanja. Došlo je vreme da se to kaže. Pošto se stvari zaoštravaju, maske moraju da padnu. Sad su u toku neki veliki ugovori u odnosima sa EU i SAD u kome će se Evropa zaista pretvoriti u neku vrstu priveska Amerike i to će biti potpuno jasno“, zaključuje Reljić.
Vojna nezavisnost košta
Ruski politički analitičar Nikolaj Starikov tvrdi da su dešavanja na Bliskom istoku rezultat svesne američke politike slabljenja evropskih saveznika. Upravo zato, prema Starikovu, Vašington dosledno ruši afričke i bliskoistočne države, podržava terorističku Islamsku državu, koja je postala važan geopolitički faktor.
„Kao rezultat, Evropu je zapljusnuo talas migranata, što je bilo očekivano nakon rušenja režima Gadafija, jer je Libija bila svojevrsni ’zid‘ koji je sprečavao dotok izbeglica. Ali nesamostalna Evropa je doprinela rušenju tog ’zida‘“, precizira Starikov.
„Evropa u vreme fiskalne konsolidacije i loših ekonomskih rezultata ne želi da troši toliko novca na bezbednost i njoj, koliko god smešno zvučalo, zapravo odgovara američko prisustvo u Evropi. A s druge strane želi da ga smanji. To jeste raskorak u željama, ali vojna nezavisnost traži cenu“, precizira dalje Igrutinović.
Evropa prosto ne želi da plati svoju stratešku nezavisnost zato što ne može interno da se dogovori sama sa sobom šta to zapravo znači. Ne postoji saglasnost unutar EU i unutar Evrope šta bi to zapravo trebalo da znači i da li se to njima uopšte isplati, tvrdi Igrutinović, pa se u okviru te nesaglasnosti po inerciji nastavlja situacija kojoj je Amerika preko NATO-a prisutna u Evropi.
„Svakako da bilo kakva vrsta evropske nezavisnosti u vojno-bezbednosnom smislu ide protiv tih transatlantskih veza, to uopšte nije sporno, ali Evropa kao da decenijama nema snage da se na taj korak odluči, nema homogenu političku volju da to uradi“, precizira Igrutinović za Sputnjik.
