Od početka pregovora Beograda i Prištine, kroz sve sporazume, dogovore i razgovore, Albanci sa Kosova nisu pristali ni na jedan predlog Srbije kojim bi se na bilo koji način potvrdio suverenitet Srbije nad Kosovom. Jedino što Priština i međunarodna zajednica u pregovorima dugim dve decenije od Srbije traže je priznanje nezavisnog Kosova.
Računajući ove poslednje briselske razgovore, Beograd i Priština zvanično su razgovarali četiri puta.
U periodu od 1989. do 1994. u oko 20 susreta vodili su se direktni pregovori delegacija koje su predvodili Ibrahim Rugova i Slobodan Milošević. Ova etapa razgovora prekinuta je kada je pregovore preuzela Kontakt grupa za SFRJ i predstavnici paravojne formacije OVK koje su podržavali Amerikanci. Milošević i Rugova bili su blizu dogovora da Kosovo dobije široku autonomiju, ali da suverenitet Srbije nad ovom pokrajinom ostane. Rugova nije mogao da dobije političku podršku za ovu platformu, a od tada pregovori faktički prelaze u ruke političkih lidera OVK, to jest Hašima Tačija, dok Rugova postaje samo „deo paketa“.
U toj poziciji su počeli prvi zvanični pregovori Prištine i Beograda u Rambujeu, februara 1999. godine, koji su bili iznuđeni od Kontakt grupe. Delegacije Srbije i kosovskih Albanaca bezuspešno su pregovarale 17 dana. Krah konferencije označio kraj nastojanja da se kosovska kriza reši mirnim putem. Sporazum predočen Srbiji bio je sporazum kojim je trebalo da se prizna nezavisno Kosovo. Sporazum je potpisan od strane albanske delegacije, uz podršku američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, koja je na ovim pregovorima odigrala ključnu ulogu. Priznala ga je i Albanija.
Rezultat srpskog odbijanja je bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije.
Nova etapa u pregovorima sa Prištinom počela je 24. oktobra 2005, kad je Savet bezbednosti odobrio početak pregovora o budućem statusu Kosova, a za svog izaslanika odabrao Martija Ahtisarija. Pregovori su trajali skoro dve godine, a godinu dana posle početka pregovora Kontakt grupa je zauzela stav da ne može biti povratka na stanje pre 1999. godine, niti podele Kosova. Time su u Beču zvanično počeli pregovori pod patronatom Ahtisarija, drugi direktni pregovori Beograda i Prištine.
Teme su obe strane „prepisale“ iz Rambujea: Albanci prvo prihvatili, pa odbacili dogovor o finansiranju srpskih opština, njihovom međusobnom i povezivanju sa vlastima u centralnoj Srbiji, i decentralizaciji pokrajine.
Kancelarija specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija (UNOSEK) samo tri meseca od početka pregovora sačinila je dokument, takozvani „Ahtisarijev plan“ na kom počiva i nezavisnost Kosova, a koji je predstavljen zvanično 2007. godine, kada ga je i odobrila Kontakt grupa.
Ahtisarijev plan predviđao je nadgledanu nezvisnost Kosova, pri čemu je za Kosovo predviđeno da ima sve atribute nezavisne države i pristup međunarodnim organizacijama. Priština je ovaj plan prihvatila, a Skupština Srbije rezolucijom odbacila. Isto je uradio SB UN, na insistiranje Rusije.
Ovaj pregovarački ciklus pripadao je vladi Vojsilava Koštunice. Održano je 10 rundi sastanaka na visokom nivou, a počeli su i zvanični razgovori o statusu Kosova. Srpski tim je nudio široku autonomiju Kosova, a kosovski zvaničnici tražili su nezavisnost. Dogovor nije postignut.
Srbija od SB traži i dobija dodatnih 120 dana za nove pregovore o statusu, uz novog međunarodnog posrednika. SB UN pregovore prepušta Kontakt grupi, to jest trojci iz EU, SAD i Rusije. Novi pregovarači su septembra 2007. godine, tokom prvog sastanka, dobili od Prištne predlog ugovora o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova kao nezavisnih država, dok je Beograd ponudio suštinsku autonomiju u okviru granica Srbije.
Srbija je tada predložila da se budući status Kosova razmotri po modelu Hongkonga sa elementima vezanim za položaj Olandskih ostrva u Finskoj, kao i da se takvo rešenje oroči na 20 godina. Priština i predstavnici EU i Amerike su to odbili.
U novembru 2007. pregovori su završeni bez dogovora, a Priština je odbacila mogućnost nastavka pregovora sa Beogradom i februara 2008. proglasila je nezavisnost.
Novi pregovori sa Prištinom inicirani su početkom 2013. godine i rezultirali su Briselskim sporazumom. Priština od Briselskog sporazuma nije dosad ništa primenila, iako su ovaj sporazum, za razliku od svih prethodnih, potisale obe strane.
Uslovi Prištine se do danas nisu promenili, a ni pritisak EU i Amerike da Srbija prizna nezavisnost Kosova, odnosno potpiše sporazum o doborosusedskim odnosima.
