Kad nemačka kancelarka Angela Merkel kaže Hašimu Tačiju i Isi Mustafi da je u razgovorima sa Beogradom potreban kompromis, dve stvari su sigurne: Priština može da radi šta hoće, a Beograd što mora.
Briselski pregovori nisu samo upali u duboku krizu, nego je pitanje da li će se i kada oni okončati. Kakav će epilog svega biti — pitanje je za sebe.
Srbija je ispunila sve što se od nje tražilo Briselskim sporazumom — od lokalnih izbora na severu po prištinskim zakonima, do parafiranja Sporazuma o pravosuđu. Priština, s druge strane, ne samo da nije prstom mrdnula, već se čini da se na neki način podsmeva svim naporima Srbije. Doduše, i može joj se. Sama činjenica da iza sebe ima Vašington dovoljno govori sama za sebe.
U tom kontekstu, Evropska unija joj i nije bitna. Srbija i njen stav još manje. O tome koliko je u stvari Priština slobodna dovoljno govori podatak da i pored svih upozorenja nije formirala Specijalni sud za ratne zločine OVK.
Doduše, Tači je obećao Merkelovoj da će to biti „završeno“, ali je dodao i da su Kosovu potrebni izbori. Drugim rečima, moglo bi lako da se desi da se briselski pregovori još jednom odlože na neodređeno vreme — zbog „institucionalne krize na Kosovu“. Naravno, Beograd u tom pogledu ne može da učini ništa. Uzgred, jasno je da prištinsko igranje sa Beogradom ima jedan cilj — da natera Beograd da pristane na njihove uslove oko formiranja Zajednice srpskih opština. Dakle, ono što pokušavaju je da zadrže status kvo kada je u pitanju Briselski sporazum.
I to može lako da im uspe. Kosovo kao ispostava Amerike u Evropi ima i te kako moćno oružje da „kontroliše“ EU, pa i samu Nemačku, da „igra kako ono kaže“. Na raspolaganju su im razne „tehnike“, od emigranata od kojih se Evropi diže kosa na glavi, pa do destabilizacije regiona. „Nepostojeća“ OVK u svakom trenutku može da napravi novo Kumanovo — od juga Srbije do severa Makedonije, ali i na samom Kosovu. Srbija nema ništa. Gledajući iz ove pozicije, jasno je da je kompromis po Merkelovoj u stvari poruka Beogradu, a ne Prištini.
