Otkad su prostor bivše Jugoslavije zahvatili raspad, ratovi i sankcije, gotovo da nije bilo „rashodovanog“ političara sa Zapada koji nije, duboko na zalasku karijere, dobio svoju sinekuricu na Balkanu i „postao neko“. I tako su zapadni politički „živi mrtvaci“, poznatiji kao zombiji, pronašli svoje novo groblje.
Ešdaun, Kacin i ostali Jovanovići
Elem, politički zombiji, koji su u matičnim državama niko i ništa, tokom 90-ih su na Balkanu postali šefovi pregovaračkih grupa pri mirovnim procesima, ili visoki predstavnici za BiH. Gotovo da nema Britanca koji se nije zgražavao što je propali lider raspalih liberala Pedi Ešdaun u Bosni postao „neko“. Sila iznad zakona.
A onda je došao mirni 21. vek, vek evrointegracija, pa nam je prepodobna EU počela dodeljivati specijalne izvestioce. I to iz našeg sokaka.
Tako da nas je do skoro usrećivao nekadašnji „naše gore list“ Jelko Kacin. Takođe propali političar raspale Liberalne stranke Slovenije koja se za njegovog „specijalnoizvestilačkog“ (ili specijalnoizveštačenog) mandata proslavila rezultatom ispod cenzusa. A manjak legitimiteta u Sloveniji Kacinu nije smetao da nama soli pamet. Sa božanskih visina evroposlanika kojem ističe mandat.
Kao što ni njegovom srpskom intimusu Čedomiru Jovanoviću ne smeta da nam soli pamet i danas. Ali o tome malo kasnije.
Stros-Kan, Bler i ostali Guzenbaueri
Tek što je Kacina zamenio simpatični Mekalister, građani Srbije su pomislili da su se rešili specijalnih izvestilaca prispelih sa političkog đubrišta. Za razliku od Bosanaca koji još uvek muku muče sa rashodovanim visokim predstavnicima.
A onda se promenila vlast, pa su počeli da nas pohode novi savetnici Vlade. Od Dominika Stros-Kana, Alfreda Guzenbauera do Tonija Blera i pripadajućeg mu Alistera Kembela. Sportskim jezikom rečeno, sve junaci rubrike „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“. Olakšavajuća okolnost je što pomenuti nisu bili problem građana, već onoga koga savetuju. I što je u Srbiji „svakog čuda tri dana dosta“…
Taman što smo zaboravili savetnike, došlo je leto 2015. a sa njim i letnja medijska šema. Za razliku od srećnih vremena kad su se mediji na plus 40 bavili pričama o miševima u flašama piva, ove godine nas zasipaju mišljenjima političara bez budućnosti. Od domaćih Draškovića i Jovanovića, čiji je legitimitet u ravni nekadašnjeg legitimiteta legendarnog Nikole Šećeroskog, do uvoznog „velikana“ Karla Bilta.
I nije reč o poslednjim stranicama „tabloida“, već o naslovnoj najpristojnijeg srpskog dnevnog lista.
Jovan Cvijić i horori
A sve to nam pokazuje da stari, kolonijalni sistem vladavine nikad nije prestao. A da mi, u 21. veku, bolujemo od onoga što je još Jovan Cvijić nazvao rajinskim mentalitetom. Dok (naši) kolonijalni „guverneri“ umesto u penziju idu na Balkan da „prevaspitavaju bledolike divljake“. I tako lakše prebole „političku smrt“ u matičnim zemljama.
U tom kontekstu ne bi trebalo zaboraviti ni ambasadore zapadnih sila u Srbiji, koji su u diplomatskim krugovima svojih zemlja, sportski rečeno, borci za opstanak u zonskoj ligi.
Jer, da su ozbiljne diplomate, ne bi ih dopao Balkan. Ali su kod nas medijski sveprisutni, samo što ne počnu u „rijalitijima“ da se pojavljuju…
Izgleda da je naš usud da evropski politički mrtvaci ožive kod nas, na Balkanu. A tamo gde se zombiji pitaju, ljudi žive u horor filmu.
