Kako je objasnio na današnjoj tribini „Genocid nad Srbima u 20. Veku“, taj kompleks će obuhvatati naučno-istraživački i obrazovni institut, muzej genocida, arhivu stradanja, spomenike, edukativne centre sa multimedijalnim sadržajima, izložbene prostore…
„Bila bi to jedinstvena, najveća zbirka dokumenata o genocidu nad srpskim narodom u 20. veku. I što je najvažnije — zbirka imena i prezimena i podaci o svim srpskim žrtvama tokom 20. veka“, istakao je Popović.
Dodajući da je cilj današnje konferencije da se ukaže na temu genocida nad Srbima u 20. veku, prevashodno u svetlu obeležavanja 20 godina od hrvatskih vojnih akcija „Oluja“ i „Bljesak“, Popović je istakao da je zadatak ove generacije istoričara i političara da ne dozvole da se prekraja istorija i da se na srpski narod udari pečat genocida.
Prvi genocid nad srpskim narodom, naveo je Popović, dogodio se tokom Prvog svetskog rata, kada su austrougarske i nemačke snage ubile 1,3 miliona Srba, gotovo trećinu stanovništva Srbije.
„Najveći genocid nad srpskim narodom dogodio se tokom Drugog svetskog rata. Tada je ubijeno oko milion Srba na području takozvane NDH u logorima u Jasenovcu, Gospiću, Jadovnu, na Pagu, Maksimovića štalama, u kraškim jamama Velebita, logorima Gornja Rijeka, Tenja, Kerestinec, Lepoglava, Caprag“, rekao je Popović.
Krunski dokaz namere genocida nad Srbima, naveo je primer Popović, jeste Jastrebarsko, logor za srpsku decu u NDH, a ta vertikala nastavila se, kako kaže, tokom ratova u SFRJ, kada je u akcijama „Oluja“ i „Bljesak“ proterano najmanje 200.000 Srba, a između 2.000 i 2.500 je ubijeno i nestalo.
„Srbi su narod koji je procentualno, u odnosu na broj pripadnika, uz jevrejski narod tokom 20. veka, pretrpeo najveći genocid i etnocid na kugli zemaljskoj“, rekao je Popović.
Akademik Matija Bećković ukazao je na činjenicu da je najveći neprijatelj sećanja na srpske žrtve zapravo srpski narod.
„Mi se neprestano žalimo kako se naše žrtve ne poštuju, a u tom nepoštovanju prednjačimo mi sami. Niko nije mogao da veruje da Srbi, za koje je postojala kvota 100 za jednog, mogu doživeti da ih nazivaju fašistima i genocidnim narodom, a to je upravo zato što nemamo nijedno gubilište, nijedno stratište na kome su popisana imena onih koji su tu postradali“, rekao je Bećković.
Prema njegovim rečima, na najvećim stratišima, kao što je Jasenovac, ne zna se šta je to.
„Kada ljudi dolaze ne znaju šta da rade, nije predviđeno da se tu zapali sveća, niko se od mladih ne bi setio kada vidi taj cvet da je tu bio jedan od najstrašnijih logora u Drugom svetskom ratu“, rekao je Bećković.
On je dodao da je potrebno da imamo „makar neku livadu“ na kojoj će srpske žrtve biti zabeležene, na kojoj bi vence mogli da polože oni koji su zločine počinili i da se suoče s tim.
„Prećutkujući dozvoljavamo da nam kažu da smo mi krivi“, smatra Bećković.
I istoričar Dragomir Anđelković ocenio je da narod koji ne oda dostojnu poštu svojim žrtvama, ne popiše ih i nema adekvatna spomenička znamenja za njih, teško da može da očekuje išta dobro za svoj narod u sadašnjosti, ali i u budućnosti. „Zaboravljene žrtve ponovo su ubijene“, rekao je on.
Nekadašnji novinar Aleksandar Mitić uvodeći prisutne u temu konferencije naglasio je da svaki narod ima pravo da se bori da uspomena na njegovo stradanje bude barem poštovana, ako već pravda ne može da bude zaodovoljena.
„Srpski narod to nikome ne može da spori, ali najviše to ne sme da osporava sebi“, poručio je Mitić dodajući da primeri upornosti drugih naroda u obeležavanju svojih stradalnika, poput jermenskog naroda, ne treba da nas postide, već dodatno podstaknu na borbu za sećanje na naše pretke koji su stradali u 20. veku.
