Već nekoliko godina vodi se polemika oko starog hrasta na trasi izgradnje auto-puta koji bi Srbiju trebalo da poveže sa Crnom Gorom. Meštani sela Savinac, na čijoj se teritoriji nalazi hrast, protivili su se seči, a slično su mislile i organizacije za zaštitu prirode, svako iz svojih razloga.
Problem seče hrasta imao je dve dimenzije: za meštane Savinca on je predstavljao zapis — verski objekat, za zaštitnike životne sredine predstavljao je veoma staru biljku koju je trebalo zaštiti.
Etnolog Vesna Marjanović kaže da je još od starine u tradicionalnoj kulturi Srba drvo imalo posebno kultno mesto u narodnoj religiji i dodaje da se verovalo da se duše pokojnika sele u njega.
„Svako naselje imalo je više tih kultnih mesta, zapisa ili mira, svetog drveta, i u vremenu kada je seoska zavetina, odnosno kada se desila neka bolest ili kada se selo izbavilo iz neke nevolje, zavetovalo se oko tog drveta i tu su se održavale seoske slave. Na dan seoske slave se sa sveštenikom posle crkve odlazilo u litiju do zapisa, gde se takođe obavljao crkveni obred. Imamo veliki broj naselja gde je taj običaj sačuvan“, kaže Vesna Marjanović.
U narodu se veruje, dodaje Marjanovićeva, da se od takvog drveta ništa ne sme uzimati.
„Etnografija nije zabeležila da je neko posekao takvo drvo“, zaključuje Vesna Marjanović, „Prema predanju, onaj ko se oglušio o ovaj zakon, nešto mu se desilo, ili njemu ili njegovoj porodici“.
Crkva je ovo predhrišćansko verovanje prihvatila, kaže Marjanovićeva, jer se narod tokom turske okupacije okupljao oko zapisa i tu molio Bogu. Tako su zapisi postali bogomolje, ili kako kaže Vesna Marjanović, male crkve.
Žaklina Živković iz Zelenih Srbije kaže da ta stranka osuđuje seču hrasta i dodaje da način na koji je seča izvršena dovoljno govori o demokratičnosti i sposobnosti aktuelne vlasti u Srbiji.
„Smatramo da je postojao niz dobrih rešenja koja bi zadovoljila i građane i državu, ali država je, suprotno mišljenjima i ekologa i stručnjaka i građana, rešila da ga poseče“, kaže Živkovićeva.
Ona najavljuje protestnu akciju sadnje 600 hrastova, koju će ova stranka sprovesti na jesen, u vreme kada se hrastovi sade.
Šef poslaničke grupe naprednjaka Zoran Babić kaže da misli da je hrast posečen tako rano u zoru zbog visokih dnevnih temperatura i neadekvatnih uslova rada preko dana. Prema njegovim rečima, budućnost Srbije je u infrastrukturnim projektima, a ne u praznoverju koje, kako kaže, ne priznaje ni Srpska pravoslavna crkva.
Stav srpske pravoslavne crkve izneo je direktor Upravnog odbora Patrijaršije, otac Stojadin Pavlović.
Prema njemu, hrast ne može biti ni crkva, ni svetac, niti se može smatrati svetinjom. Svetost pripada ljudima jer su oni osvećeni Duhom svetim.
Jedno je nedvosmisleno — hrast je žrtva. Pre svega, žrtva lošeg projektovanja, kao kada po sred staze za slepe u ulici Vojvode Stepe u Beogradu postavite banderu; kao kada gradite železničku stanicu pola veka; kao kada gradite kuću na tri sprata, a ona ostane nemalterisana.
Suštinsko pitanje jeste koja je cena napretka? „Svetlija budućnost“ gradi se na mnoge načine, od čega su osnovna dva — ili se ruši sve staro i podižu novi temelji, ili se na starim temeljima gradi novo. Francuska revolucija, Sovjetski Savez, pa i bivša Jugoslavija primer su prve varijante. Postsovjetska Rusija i zapadna Evropa primer su druge. Odgovor na pitanje: na koga se treba ugledati — nameće se sam.
