Luksuz je rastegljiva kategorija — ono što je za nekoga luksuz za drugoga je tek tričarija. Neke države tako mogu sebi da priušte i dobre puteve, brzu železnicu, nuklearne elektrane… Za Srbiju je luksuz, ako se može verovati ministarki Zorani Mihailović, izmeštanje jednog drveta. I to luksuz koji ne može da priušti.
Sada bi cepidlake rekle — pa šta! Jedno obično drvo! Jeste staro šest vekova, ali modernizaciji se ne sme stajati na put. „Manji potok u viši uvire, kraj uvora svoje ime gubi, a na brijeg morski obojica“, kaže jedan Skender-aga u „Gorskom vijencu“; poturčenjak, čovek uveren da je islam budućnost, predstavnik vremena u nastajanju, željan da u potpunosti uništi staro i uspostavi novo vreme, bez sećanja na pretke, tradiciju i istoriju.
E, upravo u tome i jeste problem — jer taj hrast nije samo jedno drvo među mnogim drvetima koja rastu Srbijom. U slovenskoj mitologiji hrast je sveto drvo, obitavalište bogova, čak i onih vrhovnih, Svetovida i Peruna. Oko hrasta vršeni su verski obredi. Kada su Sloveni primili hrišćanstvo hrast je nastavio da igra značajnu ulogu u narodnoj tradiciji, pogotovo srpskoj. U vreme turske okupacije bilo je zabranjeno graditi crkve, pa su hrišćanski verski obredi vršeni oko „zapisa“ stabala kojima su pripisivana svojstva bogomolja. Uglavnom su to bila sveta slovenska stabla, hrast i lipa. Jedan takav zapis nalazio se i u mom dvorištu na Kosmaju. Reč je o lipi koja je stajala dok se nije osušila i pala — nikome na pamet nije padalo da je poseče, jer to bi bilo isto kao da je srušio crkvu.
Zato pitanju hrasta koji se, prema rečima srpskih zvaničnika, isprečio na putu modernizacije Srbije, pored ekološke (ruši se stablo staro šest vekova) i kvantitativne (u pitanju je samo jedno stablo), treba dati i kvalitativnu dimenziju pitanjem — šta se zapravo ruši? Odgovor je — zapravo se ruši crkva. Ne verujem da „modernizatorima“ ova činjenica nije poznata — ipak oni nisu sisali ćošak od stola kao mali, završili su neke škole, slušali su priče svojih baka i deka.
Znaju oni šta je zapis, ali ne obaziru se na to jer oni pripadaju onoj modernizatorskoj školi, po kojoj da bi se stvorio novi svet treba srušiti stari. Kao što su francuski revolucionari zabranili ispovedanje hrišćanstva i uveli „obožavanje Prirode“; kao što su se boljševici trudili da izbrišu sve što je u Rusiji bilo hrišćansko i rusko, i stvore jednu hibridnu naciju; kao što je postojao plan u Jugoslaviji neposredno posle rata da se sruše svi srpski srednjovekovni manastiri jer oni predstavljaju izvor „konzervativizma i velikosrpskog šovinizma“. Takvi modernizatori zaista veruju u stihove koje izgovara Njegošev Skender-aga i da je to pravilo, kako u prirodi, tako i u međuljudskim odnosima.
Međutim, iz istorije se može videti ko je pobednik. Niko ko je gradio na ruševinama i ljudskim kostima nije izgradio ništa dobro. Neka staro bude temelj novog vremena. Tako rade pravi modernizatori. Crkva koja vam se isprečila na putu isprečila vam se sa razlogom, da vas iskuša i da se pokaže kakav je ko. Zato je ne rušite, ne budite neljudi, ne govorite da bi se izmenom projekta trase auto-puta Srbija „luksuzirala“, svi znamo da to nije istina.
