Neobavštenom turisti može se učiniti apsurdnim što u Rusiji spomenici komunističkim vođama stoje nedaleko od novopodignutih spomenika carevima ili ljudima iz starih vremena. Takođe, može se primetiti da su nekim gradovima vraćeni stari nazivi, ali u nazivima oblasti zadržavaju se imena iz doba komunizma. Ruska himna, himna je iz komunističkog perioda, samo su reči promenjene. Neodlučno sprovedena tranzicija, rekli bi neki. Međutim, to je formula na kojoj je izgrađena moderna Rusija i zove se nacionalno pomirenje.
Godišnjica ubistva carske porodice jula 1918. godine čini se kao pravi momenat da se govori o nacionalnom pomirenju u Rusiji, jer upravo ovaj apsurdni zločin, koji ni ubice nisu mogle da opravdaju, jeste baš zbog svoje apsurdnosti ugaoni kamen nacionalnog pomirenja u Rusiji.
Rusi su, možda više od bilo kog drugog naroda u HH veku, na svojoj koži naučili šta znače mržnja i netrpeljivost — Prvi svetski rat, Građanski rat, Staljinove čistke, komunistička diktatura, Drugi svetski rat odneli su toliko besmislenih žrtava da je na pragu novog milenijuma ruski narod iznova morao samom sebi postaviti pitanje identiteta i svrhe postojanja. Jedna decenija potrošena je samo na to — Jeljcinovska era, doba haosa, neki bi rekli, ali ni taj haos, privredni, politički i intelektualni, nije bio bez svrhe. To se vidi upravo po tome što je iz njega Rusija izrasla u ozbiljnu državu. A nacionalno pomirenje igralo je u tom izrastanju veoma važnu ulogu, jer ono je početna tačka „ruskog uspeha“.
U Rusiji, nacionalno pomirenje bilo je spontan proces koji je više nego išta drugo imao opštu saglasnost jer, na kraju, niko od žrtava nije tražio osvetu, već samo priznanje, a dželati, suočeni sami sa sobom, ni na koji način nisu mogli da opravdaju ono što su radili — njima je samo bio potreban oprost grehova. I to se i desilo.
Formula nacionalnog pomirenja najbolje se vidi na primeru državnih simbola, a koju je svojevremeno obrazložio predsednik Vladimir Putin: „Himna komunistima, zastava republikancima, grb caristima“. Ova formula, naizgled formalna i kozmetička, u stvari je suštinska, jer ona predstavlja vrh ledenog brega. Ono što je ispod površine jeste čvrsta namera Rusa da im se HH vek više nikada ne ponovi. Zato su odlučili da novu državu grade na najboljim istorijskim tradicijama, odbacujući ono što je loše.
Zato postsovjetska Rusija nije krenula ispočetka, kao druge postkomunističke države. Ona je samo nastavila svoj istorijski put. To je glavna tekovina ruskog nacionalnog pomirenja. Ono je počelo sahranom posmrtnih ostataka carske porodice, a nastavljeno prenosom posmrtnih ostataka belih generala i drugih emigranata, da bi kulminiralo ujedinjenjem Ruske pravoslavne i Ruske zagranične crkve.
