Bečki sporazum nije povod da se odustane od postavljanja protivraketnog štita u Evropi, jer se dogovor sa Iranom tiče samo nuklearnog, a ne i raketnog programa, poručuje Vašington.
Nedugo pošto je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov podsetio na obećanje američkog predsednika Baraka Obame iz 2009. godine da će dogovor sa Teheranom otkloniti opasnost od iranske agresije, a samim tim i potrebu za raketnim štitom u Evropi, iz Stejt departmenta stiglo je objašnjenje da Iran i dalje raspolaže najvećim zalihama balističkih raketa na Bliskom istoku, što „ostaje izvor strepnje za SAD i međunarodnu zajednicu“.
Upravo zbog toga u novoj rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Iranu još osam godina ostaje na snazi embargo na iranski raketni program, precizirano je u Stejt departmentu.
Šef spoljno-političkog odbora Državne dume Aleksej Puškov reagovao je na ove najave ocenom da je cela ideja američkog raketnog štita u Evropi zasnovana na lažima.
„Prvo su govorili o postojanju pretnji iz Irana, iako Teheran nije imao te rakete, niti razloge za takav napad. Zatim su pominjali pretnje Severne Koreje, koja je na drugoj strani sveta. I sada pričaju o tridesetak zemalja koje bi navodno mogle da ispaljuju rakete na Evropu. Kada smo ih pitali da navedu bar desetak tih država, rekli su nam da je to poverljiva informacija“, napisao je Puškov na svom tviter nalogu.
Direktor Centra za istraživanje zemalja Bliskog istoka i Srednje Azije Semjon Bagdasarov uveren je da SAD neće obustaviti protivraketni program jer on, kako je naveo, od početka nije usmeren protiv Irana, već protiv Ruske Federacije.
„O kakvoj je protivraketnoj odbrani od Irana bilo reči 2009. godine, kada su SAD korigovale svoje PRO planove? Iran je tada imao samo balističke rakete ’Šahab 3‘ i ’Šahab 4‘, čiji je domet oko 2.000 kilometara. I kuda su ove rakete mogle doleteti?“, pita se Bagdasarov.
I direktor Centra za vojno-političke studije Moskovskog državnog instituta Aleksej Podbereskin smatra da bečki sporazum neće uticati na planove SAD, koje ne samo što ne odustaju od postavljanja sistema protivraketne odbrane, nego i intenziviraju vojnu saradnju s Japanom, koja je uperena, kako tvrdi, prevashodno ka Rusiji i Kini.
„Treba razlikovati realne planove vojne saradnje od propagandne retorike. Zadatak retorike jeste da stvori virtuelnu sliku, kao na primer, lažnu sliku Irana kao glavne pretnje. Ova predstava je poslužila kao formalno opravdanje za razmeštanje regionalnih sistema PRO, koji zapravo uopšte nisu usmereni protiv Irana ili Severne Koreje, već protiv Rusije i Kine“.
Sagovornik Sputnjika upozorava da će SAD, tražeći izgovore za dalje sprovođenje svoje politike, izmišljati nove pretnje svojoj bezbednosti, pa čak i raditi na tome da one postanu realne. Kao primere je naveo opasnost od Islamske države i drugih terorističkih organizacija.
U Iranu ovaj sporazum pobuđuje nešto drugačije strepnje. Teheranski politikolog Abdola Mehraban za Sputnjik kaže da čak ni istorijski sporazum o iranskom nuklearnom programu ne može preko noći da izgladi nesuglasice SAD i Islamske Republike.
„Nažalost, u podsvesti američkih političara i donosilaca odluka ostaće da je Islamska Republika Iran militarizovana država koja podržava međunarodni terorizam“, upozorava iranski profesor.
Mehraban kaže da ostaje da se vidi koliko su SAD bile iskrene pri potpisivanju dokumenta u Beču i koliko su bile iskrene njihove pobude da izvuku Iran iz izolacije nametnute sankcijama. On, takođe, napominje da je moguće da SAD potpisivanjem sporazuma žele da odvuku Iran što dalje od Rusije i Kine, odnosno da „osvoje“ iranski prostor.
