Prema novom zakonu o konverziji građevinskog zemljišta, oko koga je u toku skupštinska rasprava, za oko mesec dana bi trebalo da bude omogućeno vlasnicima objekata koji se nalaze na državnoj svojini da pravo korišćenja uz naknadu konverzijom pretvore u pravo vlasništva ili da ga zakupe na 99 godina.
Tri pogleda na problem
„Otkočili smo period negradnje“, poručuje ministarka građevinarstva i saobraćaja Zorana Mihajlović i tvrdi da će novi zakon omogućiti izgradnju svima koji žele da grade na građevinskom zemljištu, a do sada to nisu mogli. Ona ističe i da zakon donosi nova radna mesta, ali i dodatni priliv novca u budžet.
S druge strane opoziciona Demokratska stranka smatra da zakon omogućava sticanje prava svojine bez naknade ukoliko je zemljište već izgrađeno, što prema demokratama, dovodi do toga da je zakon pisan zbog Luke Beograd i da se njime poklanja milijardu i 420 miliona evra tajkunima.
Treća strana je Mreža za restituciju koja tvrdi da je novi zakon „zakonita“ pljačka državne svojine i zato će se, najavljuju, žaliti Evropskoj komisiji i međunarodnim institucijama.
„Nije suština 1,4 milijarde evra i 5.500 hektara — to je pola odsto, suština je u onih 99,5 odsto nepopisanog zemljišta. Dakle, govorimo o desetinama, možda i sto milijardi evra koje su sakrivene“, izjavio je Mile Antić iz Mreže za restituciju u Srbiji.
Tajkuni vole zemlju
Sa jedne strane, vlast zaista može da očekuje neki prihod u budžet Srbije i opština, konstatuje profesor Ljubodrag Savić, ali nije siguran da je to dobra kompenzacija za industriju koju je Srbija izgubila. Tajkuni su vrlo svesno kupovali fabrike ciljajući na zemljište, odnosno određene objekte na tom zemljištu, a da zapravo nisu ni imali ideju da organizuju proces proizvodnje.
„Nastojanje da se pravo korišćenja pretvori u pravo svojine je apsolutno neprimereno demokratskom društvu i na to smo skretali pažnju, doduše sadašnjim opozicionarima, koji su i smislili taj čitav sistem. Saglasio bih se sa njima, oni najbolje znaju da je to rađeno, da kažemo, za tajkune“, stav je ekonomskog analitičara Mahmuda Bušatlije. On ističe da je apsolutno neprihvatljivo da se cena određuje na nivou lokalne samouprave, a ne tržišnim mehanizmom.
Dosta zamerki i nelogičnosti
Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević konstatuje da je novi zakon pokušaj da se konačno izvrši konverzija, jer je prethodnim zakonom bilo propisano da ako je za ukupnu privatizaciju kapitala plaćeno dovoljno novca koliko je tržišna vrednost kapitala, da se onda ne mora doplaćivati konverzija trajnog prava korišćenja u svojinu.
„Ovo sadašnje rešenje takođe ne izgleda logično jer nije tačno da kupci kapitala nisu dobili istovremeno i u pogledu zemljišta pravo trajnog korišćenja. Bilo je razumno razmišljati šta još nedostaje do ukupnog prava svojine i da se onda jedan procenat tržišne cene doplaćuje“, smatra Kovačević.
Luka Beograd je dobar primer ukupnog problema, dodaje on, jer se nalazi na odličnoj lokaciji i očito neće na duži rok ostati na tom mestu. Ali, ističe Kovačević, generalno treba razdvojiti problem koji nastaje izmenom urbanističkih uslova, od konverzije zemljišta.
„Ako je do sada kroz privatizaciju stečeno pravo trajnog korišćenja, tu nedostaju još neki drugi elementi ukupnog prava na svojinu, pa je normalno bilo da je taj i svaki koji je dobio zemljište, doplati određeni procenat tržišne vrednosti. A nije logično da iko plati punu tržišnu vrednost, jer je ipak imao jedno pravo korišćenja. Oni vlasnici zemljišta gde se zatekla zgrada, opet nije logično da oni ne plate ništa“, zaključuje Kovačević.
Da li je licitacija rešenje?
Novi zakon jeste uvođenje nekog reda i vlasnici objekata će ipak plati nešto, kaže profesor Savić, ali ističe da ne vidi neki naročiti pomak i nije siguran koliko je novo rešenje dobro za Srbiju.
„Ako bismo hteli neko pravedno i pošteno rešenje, ono bi se moglo sažeti u jednoj rečenici: dajte ponovo to zemljište na licitaciju, pa neka kupi ko misli da da više“, predlaže Savić i napominje da se predlog odnosi prvenstveno na one koji imaju nameru da umesto fabrika podignu šoping molove, banke, stambeni i poslovni prostor.
„Neka oni plate onoliko koliko treba da plate, pa ćemo videti da li će biti tolikog interesovanja ili neće. A ako mi građani, misleći pre svega na naše roditelje, na naše očeve i dedove, koji su generacijama ulagali u neke fabrike, treba da na takav način podstaknemo građevinsku industriju Srbije, ja glasam ’protiv‘“, kategoričan je Savić.
