Grci su takvo iskustvo imali 2011. godine, kada je njihov premijer, socijalista Jorgos Papandreu, podneo ostavku nakon što su ga Angela Merkel i Nikola Sarkozi naterali da odustane od referenduma, što je produbilo krizu u zemlji i dovelo na vlast bankara Lukasa Papadimosa.
U svesti Francuza je traumatično sećanje na referendum iz 2005. godine, kada su, kao i Holanđani, glasali protiv Evropske ustavne povelje. Povelja je odbačena, ali je tri godine kasnije ponuđen Lisabonski sporazum koji je doživeo samo kozmetičke promene u odnosu na prethodni tekst povelje. U Francuskoj nije sazvan novi referendum, već je sporazum izglasan u parlamentu.
U anketi koju je tada napravio list „Figaro“, 62 odsto Francuza je bilo spremno da glasa protiv ove povelje da im je omogućeno da se ponovo izjasne. Irci su dva puta morali da glasaju za Lisabonski sporazum, koji su prvo odbili, a potom prihvatili godinu dana kasnije, kada je i ratifikovan. Danci su 1992. godine rekli „ne“ Sporazumu iz Mastrihta o evropskoj integraciji, a potom su morali ponovo da glasaju, pa je naredne godine tekst usvojen. Na referendumu koji je u Francuskoj sazvao Fransoa Miteran, ovaj sporazum je jedva dobio većinu (51 odsto).
Zaziranje evropskih institucija od direktnog demokratskog izjašnjavanja produbilo je utisak o jazu političkih elita i naroda. Odluke koje se donose u Briselu nameću se kao jedino moguće rešenje, pa njihovo odbacivanje na referendumima dovodi u pitanje čitav sistem odlučivanja u EU.
Tome u prilog ide i izjava Žan-Kloda Junkera, predsednika Evropske komisije, koji je neposredno pošto je Siriza u januaru pobedila na izborima poručio da ne može da bude demokratskog izjašnjavanja protiv evropskih povelja. O nepoverenju Evropljana u mehanizam odlučivanja kakav je ustanovljen u evropskim institucijama govori i vrlo mali odziv na evropskim izborima. Uprkos tome. institucije poput Evropske centralne banke nameću svoj autoritet članicama poput Grčke, podrivajući napore njene vlade da pronađe izlaz iz krize.
Argument su odluke koje su donete 2010. godine u Briselu i Frankfurtu, kada je Nemačka nametnula model štednje za izlazak iz ekonomske krize. Ovaj model, koji podrazumeva i smanjenje plata i penzija, doveo je do obrušavanja socijalne zaštite, povećanja nezaposlenosti, siromašenja srednje klase i humanitarne katastrofe koja je zadesila najsiromašnije.
Pet godina kasnije, Grčka je zaduženija nego što je bila, ali međunarodni kreditori i zemlje evrozone nastavljaju da autoritarno govore Atini šta da radi. Posledice takve politike su poljuljale veru u Uniju kao zajednicu naroda koji su solidarni i učvrstile predstavu o nejednakom odnosu snaga između ekonomski najmoćnijih zemalja i onih koje posrću pod teretom krize.
