Taj koncept, koji još zovu „partija velikog šatora“ (big tent party), podrazumeva da jasna privrženost nekoj ideologiji nije ključna da bi neko imao člansku kartu takve stranke. Formulisao ga je još početkom šezdesetih Amerikanac nemačkog porekla Oto Kirhajmer, analizirajući funkcionalnu transformaciju partija, posebno socijal i hrišćansko-demokratskih.
Najbolji primer takve partije u evropskoj politici možda je Hrišćansko-demokratska unija nemačke kancelarke Angele Merkel, među čijim je osnivačima prvi posleratni nemački kancelar Konrad Adenauer. U većini zapadnih demokratija takve su u praksi vodeće partije, iako u njima uvek ima onih koji se zalažu za jasniju ideološku profilisanost.
Ali, ovo je Srbija, zemlja voždova, gde ni višepartijska demokratija nije dovela do toga da stranke ne budu prepoznatljive po vođama, već po programima. I gde jedna partija ne može dugo ostati cela ako se u njoj nađe više ljudi s liderskim ambicijama. Neće li pelcer „keč ol“ partije u perspektivi doneti naprednjacima sudbinu demokrata koje je partijski pluralizam mišljenja uvukao u vir atomizacije i osuo njihovo biračko telo? Ništa manje alarmantno nije ni vlastito iskustvo bivših radikala koji su napustili svog političkog oca i napravili sopstvenu partiju.
Može li recept „velikog šatora“ da ima prođu u Srbiji, ili nosi opasnost da napravi zbrku u SNS-u, ali i u glavama njenih simpatizera koji će noću sanjati Putina, a ujutro se kleti u Merkelovu i Obamu? Aleksandar Vučić misli da može. Kaže, ne smetaju mu različita mišljenja, ni različita politička opredeljenja, ako su to ljudi koje odlikuje pogled u budućnost. Kao primer navodi podatke da od 48 odsto ljudi koji smatraju da Srbija treba da bude deo EU čak 34 odsto čine simpatizeri SNS-a.
Istovremeno, ta stranka je najpopularnija i kod 26 odsto ljudi koji veruju da je rešenje za probleme Srbije savez sa Rusijom.
"Braniću u stranci pravo da svako iznosi svoje mišljenje baš kao što u vladi uvek branim pravo Zorane Mihajlović da iznese svoje, i ako ne stojim iza njega, i baš kao što mi ne smeta što je Aleksandar Vulin, više nego neki iz DS-a, simpatizer grčkog premijera Aleksisa Ciprasa, čije ekonomske poglede ne delim. Neka misle različito, nemam problem s tim, ali za politiku koja se vodi odgovoran sam ja i tu nema dvosmislenosti, poručuje Vučić, napominjući da ta politika mora „filigranski" da se vodi, pa da se neki put i lupi šakom o sto."
Drugim rečima, pričajte šta hoćete i koliko hoćete, odlučujem ja.
Liderstvo zaogrnuto u „veliki šator“ — to je, dakle, Vučićev keč za „keč ol“ formulu.
