„Tamo gde je moć, tamo je i novac. Tamo gde su moć i novac, tamo su muška odela“, ističe Gordana Čomić, narodna poslanica i potpredsednica Demokratske stranke, objašnjavajući gotovo nikakvo prisustvo žena na čelu političkih stranaka u Srbiji. Takvo stanje nije samo u Srbiji, dodaje Čomić, već je i evropski problem.
„Stakleni plafon“ i 50 nijansi sivih odela
„Pogledajte fotografije samita ministara spoljnih poslova, pogledajte fotografije samita Internacionale ili Narodne partije, pogledajte fotografije G8“, sugeriše ova političarka i podseća da u teoriji postoji pojam „staklenog plafona“. Naporima hiljada i hiljada žena za poslednjih 100 godina došlo se dotle da je nepristojno, diskriminišuće i nasilno ne dozvoljavati ženama da se bave javnim poslovima u privatnim i državnim kompanijama, u politici, gde god.
„Imate mehanizme koje za žene otvaraju prostor gde one potpuno jasno, zahvaljujući svojim sposobnostima, stižu do nekog nivoa, a onda gledaju u cipele i u 50 nijansi sivih odela iznad svojih glava, gde su centralna mesta donošenja odluka“, precizira svoj stav Gordana Čomiić.
Da ni u Srbiji, ni u većini evropskih zemalja, pa ni u svetu, nema dovoljno žena u političkom životu, smatra i potpredsednica Vlade Srbije i Srpske napredne stranke Zorana Mihajlović.
„U dobrom delu sveta politika je i dalje muški posao. Srbija je čak u tome i bolja. Ne zaboravite da je Vrhovni sud u Švajcarskoj tek 1990. primorao sve kantone da ženama daju pravo glasa“, napominje Mihajlović za Sputnjik.
Zašto žene biraju, a nisu birane
Od preko 100 političkih partija u Srbiji, samo je na čelu jedne žena. To je Sanda Rašković Ivić, predsednica Demokratske stranke Srbije. Nekoliko godina ranije je na čelu prvo grupe građana „Naša Maja“, a onda i Narodne partije, bila Maja Gojković, sadašnja predsednica Skupštine Srbije. Devedesetih je Vesna Pešić vodila Građanski savez Srbije, koji je već dugo ugašen, tačnije utopljen u LDP.
Šta je to u srpskom biću što ga tera ka Vučiću, Draškoviću, Tadiću, Pajtiću, Miloševiću, ka Koštunici, Čanku ili Šešelju? Mora li na čelu političkih stranaka da bude muškarac? I zbog čega je, kao prema pravilu, uvek muškarac?
Prema kulturologu Mileni Dragićević Šešić, profesorki Fakulteta dramskih umetnosti, jedan od razloga toga je što se na čelo političkih partija češće dolazi unutrašnjim mahinacijama, preko kafanskih i krugova prijatelja, a ne ozbiljnim radom, zaslugama, procenom kompetencija i tako dalje. U sve te igre se žene ne uključuju jer, ističe Dragićević Šešić, za te igre, iskreno, nemaju ni vremena.
„Najveći broj žena, pa i ovih koje su u politici, imaju i porodice, i karijere, a politika im je na trećem mestu. Nijednoj, ili retko kojoj je politika na prvom mestu da bi mogla da potroši veliki deo svoje energije ne na politiku, nego na intrige, pregovaranja, dogovaranja, mešetarenja unutar stranaka da bi napravile svoje lobije i grupe i da bi jednog dana došle na čelo stranke“, napominje Dragićević Šešić.
Uostalom, dodaje ona, to se vidi i prema tome koliko srpski političari, kada dođu na čelo stranke, oni to čelo stranke ne puštaju i ne napuštaju, ne mogu da prihvate svoj poraz, da siđu na drugo mesto u stranci, da ostanu počasni predsednici, već odmah formiraju nove stranke i dele se.
Previše isprljano političko polje
Drugi razlog, nabraja Dragićević Šešić, zbog koga će žene teško moći u dogledno vreme da budu značajniji akteri u političkom životu jeste — ne samo unutar tog stranačkog sistema — što je celo političko polje prilično isprljano.
„Tako da nijedna žena koja drži do svog ugleda i mesta u društvu, ne želi da ulazi u to polje u kome će vrlo često u tabloidnim medijima biti na najrazličitije načine blaćena. Zašto to ne žele žene, a muškarci žele, se može objasniti i činjenicom da su one više vezane za porodice i da im je više stalo do toga šta njihova deca i krug prijatelja misle o njima“, tvrdi Dragićević Šešić.
Velika razlika između kompanija i stranaka
Prema socijalnom psihologu Draganu Popadiću, većina relevantnih članova političkih stranaka procenjuju da žene u njihovim redovima mogu ravnopravno kao i oni da iznose mišljenja i odlučuju, ali da nije odgovarajuće njihovom društvenom položaju ili njihovim sposobnostima ili njihovoj pravoj motivaciji da budu vođe.
„One imaju i rukovodeće položaje u različitim organizacijama, međutim, tamo postoji mogućnost da one evidentno dokažu svoje superiorne sposobnosti i kompetenciju upravljanja organizacijama. U politici pak takav neki objektivi kriterijum ne postiji, već se zasniva na saglasnosti članova da li će tu moć delegirati ženi ili ne, a oni su prema mom mišljenju neskloni da tu moć ženama delegiraju“, napominje Popadić.
On dodaje da je jedan od uzroka i taj što velikom broju žena u većini situacija nedostaje toliko snažna motivacija da se na političkom terenu istaknu, ulože celu svoju ličnost i zapostave sve drugo zarad političkih ambicija, a što mnogi muškarci imaju i što pomaže da dođu na vrh, kao predvodnici svoje političke stranke.
„Usput, mislim da to nije neki nedostatak žena koje su nesklone da ceo svoj život podrede vođenju neke političke stranke, već je pre kvalitet“, zaključuje Popadić.
Ministarka Zorana Mihajlović kaže za Sputnjik da su vidljivi pomaci na bolje jer je sve je veći broj žena u upravnim odborima najvećih kompanija u Srbiji, dva od četiri potpredsednika srpske Vlade su žene, predsednik Parlamenta je žena, kao i desetak gradonačelnica i predsednica opština.
„Žene u srpskoj politici odlučuju onoliko koliko ih ima. U srpskom Parlamentu samo je trećina žena. U Vladi još manje. Sve što je manje od potpune ravnopravnosti nije dobro. Sa druge strane, u poređenju sa većinom evropskih zemalja ne zaostajemo, ali to samo znači da je cela Evropa i dalje rodno neravnopravna“, podvlači ministarka Mihajlović.
Delegirane, „nagrađene“, ali ne i izabrane
Više žena na čelu političkih partija, smatra Gordana Čomić, biće onda kada bude više javnosti rada političkih stranaka i kada bude više jasnih pravila o tome kako se postaje predsednik stranke.
„Dokle god imate nereformisane političke stranke u kojima ne znate kako se donose odluke, žene ili svojom voljom ne ulaze u tu utakmicu ili znaju da to nije način na koji one vide politiku, jer one hoće javnost, integritet, hoće jasna pravila kako se takmiči sa nekim da bi postala predsednica stranke“, tvrdi Čomić.
Tačno je, kaže Dragićević Šešić, imamo žene u političkom životu, čak i na nekim značajnim funkcijama, ali tačno je da one te funkcije dobijaju od svojih političkih stranaka kao nagradu za vernost toj stranci, a znatno ređe kao nagradu za stručnost.
„Tu govorim za ceo period našeg višestranačja od početka 90-ih. Dakle, mislim da postoje brojne prepreke, a da sam patrijarhat nije najveća prepreka. Nije to ono što bi trenutno moglo da se misli — da narod ne bi glasao za ženu, ne. Na kraju, mi vidimo da je u Hrvatskoj upravo izabrana predsednica države, to su slični mentaliteti, slične konstelacije. Razlog je upravo što je trenutna situacija u političkom životu takva da poverenje u političku stranku, kao instrument demokratije, ne postoji“, zaključuje Dragićević Šešić.
