Jedan od najprevođenijih slovenačkih autora, gost četvrtog Beogradskog festivala evropske književnosti (23-26. jun), čitaocima je predstavio svoj novi roman „Te noći sam je video“ u izdanju „Arhipelaga“ — uzbudljivu priču o sudbini Veronike Zarnik, ekscentrične slovenačke aristokratkinje koja je stradala u vihoru Drugog svetskog rata.
Roman je zasnovan na istinitim događajima, kojima je pisac udahnuo dodatnu dubinu baveći se ulogom i sudbinom pojedinca u jednom tragičnom razdoblju istorije.
Sudbinu lepe Veronike otkrivamo postepeno, kroz pripovedanje petoro ljudi koji su joj bili bliski. To su njen ljubavnik, konjički oficir kraljeve vojske Stevan Radovanović, njena majka, nemački vojni lekar koji joj je bio blizak prijatelj, verna služavka i jedan mladi seoski momak koji se pred kraj rata priključio partizanima.
Veronika Zarnik bila je neuobičajena za svoje vreme — ekscentrična, slobodoumna, plahovita. Koliko je njen karakter uticao na njenu sudbinu?
— To je veoma suptilno, važno pitanje. Ona se i u stvarnom životu ponašala ekstravagantno, šetala aligatora kao kućnog ljubimca ulicama Ljubljane, imala ljubavnika, nekoliko puta bežala od kuće. U tom strašnom muškom svetu, svetu ratovanja, naivno je vukla ka sebi nasilje. Uvek elegantno obučena, pozivala je umetnike u svoj dvorac, a sve se to dešavalo usred rata. Svojom izuzetnošću prouzrokovala je taj nesretni razvoj događaja, ali to nije njena moralna krivica, to je njen temperament.
Može li uopšte pojedinac da utiče na svoju i tuđe sudbine kada se nađe u središtu istorijskog sukoba?
— Pojedini kritičari smatraju da moj stav da glavna junakinja Veronika Zarnik želi samo da živi, iako je rat, nije održiv. Mislim da ta primedba nije na mestu. Većina ljudi je prosto bila uvučena u rat, čak i oni koji su se borili — na „pravoj“ ili na „nepravoj“ strani. Rat je zahvatio svakoga od njih jer je o njihovim sudbinama uvek odlučivao neko drugi.
Da, čak i Veronikin prijatelj, nemački lekar koji je bio, kako vi kažete, na „nepravoj“ strani, protiv svoje volje je učestvovao u ratnom zlu.
— Tačno. U romanu je opisana scena s kraja rata kada nemački vojnici koji se povlače nailaze na grupu staraca u jednom selu i streljaju ih. Lekar strahovito pati zbog toga što se dešava — gleda neke smrti koje su besmislene, strašne, na kraju rata. Svi su već gotovo slobodni, a sad još deset ljudi mora da umre.
I taj lekar, kao i mladi seljak Jeranek koji na kraju romana prisustvuje mučenju i ubistvu svoje nekadašnje gospodarice, ne čine ništa da bi sprečili zlo, već samo okreću glave u stranu. Zar nije njihova krivica u tom odbijanju da reaguju, a ne to što su na ovoj ili onoj strani?
— Da. Jeranek, na primer, on je patriota, nesvesno odlučio je da ide u partizane, da se bori protiv Nemaca, isto kao što se oficir iz prvog dela romana odlučio da se bori za kralja. Na kraju je oficir izgubio, iako su njegovi moralni principi u redu — dao je zakletvu i borio se do kraja. Svaki od njih ima pravo na svoj način.
