Dokumenti Vikiliksa koji pokazuju da je američka obaveštajna služba NSA špijunirala i francuske predsednike nikoga nisu iznenadili. Zato je gestikulacija Fransoa Olanda, baš kao i čuđenje Angele Merkel nakon što je otkriveno da su joj špijunirali telefon, bila ništa drugo do dramski nastup odglumljen za javnost.
Oland je odlučio da igra na kartu nacionalnog jedinstva. Na ulazu u Jelisejsku palatu čitav dan su se smenjivali namršteni ministri sa fasciklama pod miškom. Fotografija Olanda koji telefonira Baraku Obami postavljena je na sajt francuskog predsednika, a u javnosti je ponovljena prigodna formula da je špijuniranje saveznika neprihvatljivo.
Na tome se i završilo. Odsustvo odlučnije reakcije, makar simbolične kakva bi bila davanje azila Džulijanu Asanžu i Edvardu Snoudenu za njihov doprinos otkrivanju istine i demokratiji, govori da su metode koje koristi NSA prihvatljive Parizu i Berlinu.
„Dobro došli u realni svet“, primećuju cinično francuski političari. U obaveštajnim aktivnostima nema saveznika, samo partnera ili meta. S tim se treba pomiriti, poručuje Filip Dust-Blazi, ministar spoljnih poslova u vreme Žaka Širaka.
Metode američkih obaveštajaca ne samo što su poznate francuskim obaveštajnim službama, već ih i dele. Francuske ambasade na Bliskom istoku opremljene su prostorijama za prisluškivanje, poput one na krovu američkog diplomatskog predstavništva u Parizu, na samo nekoliko stotina metara od Jelisejske palate.
Bliske veze francuske i američke obaveštajne službe sežu u vreme pred kraj Drugog svetskog rata, kada je većina zapadnih službi transformisana u okviru Maršalovog plana uz pomoć američke vlade. Njihova saradnja se učvrstila u okviru NATO-a, vojnog saveza od koga se Francuska dugo držala po strani, zahvaljujući netrpeljivosti koju je prema hegemonističkoj spoljnoj politici Vašingtona imao Šarl de Gol. Francuski državnik je vodio nezavisnu politiku koju su potonji predsednici nastavili sa više ili manje uspeha, sve dok Nikola Sarkozi nije ponovo uveo generale u komandne strukture NATO-a i okrenuo jedra spoljne politike ka drugoj obali Atlantika.
Veze između francuskog DGSE i američke CIA dodatno su isprepletane nakon 11. septembra, kada je na zahtev Džordža Buša osnovan organ za saradnju zapadnih službi u borbi protiv terorizma, Saveznička baza (po analogiji sa nazivom „Al Kaida“, što znači „Baza“). Obaveštajne aktivnosti koordinirane su iz centra u Parizu koji je finansirao Vašington, a na njegovom čelu je bio general francuske obaveštajne službe. Tako je omogućena stalna razmena informacija između obaveštajaca iz DGSE, američke CIA, nemačke BND, britanskog MI5 i MI6 i predstavnika kanadske i australijske obaveštajne službe.
Cilj je bio Bin Laden, a ispostavilo se da su Amerikanci nastavili da špijuniraju evropske saveznike i njihove privredne interese, preduzeća poput Er bus-a i drugih evropskih industrijskih dzinova.
Asanž je špijuniranje NSA nazvao prljavom igrom SAD sa ciljem da se francuska preduzeća izbace sa svetskog tržišta.
Da li će se nešto promeniti u odnosima Francuske i SAD nakon najnovijih otkrića? Neće, kao što se ništa nije promenilo u odnosima Berlina i Vašingtona.
Istog dana kada je izbio skandal, iz Pariza je u SAD otišla delegacija na nastavak pregovora o Transatlantskom sporazumu o slobodnoj trgovini, koji će, ukoliko bude potpisan, širom otvoriti vrata američkim multinacionalnim kompanijama na evropskom tržištu.
