U Crnoj Gori je u toku sprovođenje velike kampanje koja veliča Severnoatlantsku alijansu. Forumi, seminari, tribine, izjave pripadnika vlasti, svakodnevno pune naslovne stranice novina, sa samo jednom porukom „ulazak u NATO nema alternativu“.
Na putu ubeđivanja naroda da je zaista tako, Milo Đukanović i ljudi oko njega angažuju sportiste, kapitene reprezentacija, štampaju bilborde sa podrškom Alijansi,snimaju spotove, a preko agencija za istraživanje javnog mnjenja šire podatke o podršci toj ideji. Tako je premijer, pre neki dan, na bezbednosnom forumu „GLOBSEK 2015“, izjavio: „Ako bi se sutra organizovao referendum s pitanjem: „Da li Crna Gora treba da bude članica NATO-a ili ne?“, 47 odsto građana glasalo bi za, a 43 protiv, pokazali su rezultati jednog od istraživanja.
Sa druge strane, Pokret za vojnu neutralnost Crne Gore tvrdi da tim brojkama ne treba verovati.
Naime, zahvaljujući internim dokumentima Vlade Crne Gore objavljenim u aferi „Depeša“, koji pokazuju rezultate IPSOS-a, videli smo da se atlantskim integracijama protivi 57 odsto građana Crne Gore, dok je za članstvo u NATO 35 odsto građana.
Prilikom prezentovanja tog istraživanja Vlada i njene agencije su javnosti predstavili lažnu informaciju da je protiv članstva u NATO 47 odsto građana umanjivši tako rezultat dobijen istraživanjem za 12 odsto, navode u saopštenju i dodaju: „Ovakvim izvrtanjem podataka i korišćenjem neistinitih tvrdnji, Komunikacioni tim Saveta za članstvo u NATO još jednom obmanjuje javnost Crne Gore, sa ciljem da se drastično niska podrška NATO integracijama očajnički, bez obzira na sredstva, pokuša povećati“.
„Ono što nas posebno raduje jeste činjenica da 84 posto građana želi da se ovo pitanje reši na referendumu, a ne preko zakulisnih radnji koje bi se desile donošenjem ovako bitne odluke u Skupštini Crne Gore“, zaključuje Pokret za neutralnost. Do sada se pokazalo da ono što vlast u Crnoj Gori odluči, to na kraju i ostvari. Da li će i sada biti tako, pokazaće vreme.
U svakom slučaju, na putu ka tom cilju, vlast ne traći vreme i ne bira sredstva. Zataškava se svako sećanje na bombardovanje i žrtve NATO-a (koji nema alternativu). Sećanje je izgleda u Crnoj Gori postalo privilegija samo korisnika interneta i društvenih mreža. Samo tamo može da se pročita i vidi bar deo onoga šta je „Milosrdni anđeo“ ostavio iza sebe. Oni ostali… Pa njima se lepo preko Dnevnika objašnjava ko je i šta je NATO. Što da se sećaju nečega što je bilo „pre čak 16 godina“.
„Sećanje“ u ovoj borbi, razume se, ne odgovara Milu. Ali on ima sva sredstva da ostvari svoj cilj. Od iskustva u sprovođenju sopstvenih ideja, uticaja na televizije, novine, do botova, pa i novca za „kupovinu“ glasova. Izgleda mu nedostaje samo — narod… A možda i ne… Videćemo do kraja godine. U borbi „sećanja“ i „političke propagande“ pobednik može biti samo jedan. Nadamo se na demokratskom referendumu.
