Sandra, Anđela, Jelena, Radomir, Veljko, Mihajlo, Jovana, Teodora, Katarina, Filip i Jovan, sa mamom i tatom žive u četiri sobe prizemne kuće u Malom Mokrom Lugu. Kažu, kad su sami, nekako se i spakuju u krevete, dvoje po dvoje, pa i po troje, ali kada im dođu gosti, baš je gužva.
Majka Hrabrost
Mama Olga ustaje zorom, budi one koji su prva smena, radi po kući, kuva, dočekuje školarce i ispraća drugu smenu. Mala armija je savršeno disciplinovana.
„Neko se smeje, nekome je čudno, a meni je to normalno, da imamo toliko dece. Teško je, ali ipak uspevamo. Nisu navikli na luksuz, da izmišljaju, ono što sva deca imaju, uvek smo im pružali. Mnogo su dobri, uvek žele dobro svakome, u stanju su da sve podele sa drugom decom, a da oni ostanu bez toga. Sad mi je žao što ih nisam učila da budu malo i bezobrazni“, kaže uz osmeh Olga Vranić.
Vest da će nepoznati ljudi doći i podići im sprat i potkrovlje primila je sa nevericom, kao i svi članovi porodice.
„Stvarno nisam verovala. Uvek sam govorila suprugu, nema šanse, ma kakvi, a onda pedagog u školi Duda, Dubravka, kaže, oni su ozbiljni momci… Tek kad su došli, znala sam, ovo nije prevara. Stvarno će da rade“, kaže mama Olga.
Srbi za Srbe
Miloš Marković, jedan od samo četvoro zaposlenih u organizaciji „Srbi za Srbe“, poslednjih mesec dana dok traju radovi neprekidno je sa Vranićima. Ne krije oduševljenje tom porodicom, a posebno načinom na koji su se deca uključila u obnovu doma.
„Tri starija sina su dosta pomagala, radili su i fizičke poslove, a ćerke su uvek bile tu da počiste. Sve su to emotivno doživljavali. Plakali su kad su videli, kada su dolazili iz škole ili sa posla, svoju novu kuću, svoj novi krov. Nisu to mogli ni da zamisle, da poveruju da će jednoga dana imati toliku kuću. I lepu, kako oni sami kažu, baš su oduševljeni, svi“, kaže Marković.
Organizacija „Srbi za Srbe“ pomaže porodice sa četvoro i više dece u Srbiji, Kosovu i Metohiji, sa prostora nekadašnje Republike Srpske Krajine, u Makedoniji, Crnoj Gori. Za 10 godina skupili su više od milion evra i pomogli više od 1.300 porodica, ali i ustanova, uglavnom na Kosovu i Metohiji, zahvaljujući pojedinačnim donacijama ljudi koji novac šalju preko interneta, od 5 do nekoliko stotina dolara ili evra.
Najbolji đaci
Mihajlo ide u šesti razred, kaže da ne voli da uči, ali mora, ponekad, pa je vrlodobar đak. Uživao je pomažući radnicima koji su na kući podizali sprat i potkrovlje.
„Imaćemo gore četiri sobe, plus dnevni boravak i kupatilo. Ja ću biti sa sestrom Jelenom, Veljko sam, Radomir takođe, zato što njemu treba mir da uči“, objašnjava Mihajlo.
Radomir je đak prestižne Srednje Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“, Veljko je završio osmi razred, želi da bude rukovalac građevinskih mašina.
Prijateljstvo i ljubav najvažniji
Otac Dragoslav u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograda radi 30 godina. Tamo ima prijatelje, oni su im mnogo pomogli. Kada su gradili kuću, sve su radili, nijedan majstor nije plaćen. Sada su i dve najstarije ćerke zaposlene, Sandra je završila Saobraćajnu školu, ali ne može da se zaposli u struci, pa radi u mesari, Anđela, arhitektonsku, radi u robnoj kući.
„Ona je malo ćifut, kaže, ovo je za u kuću, ostalo je za mene. Sada upisuje fakultet, već je položila prijemni, ali nije prošla na budžet, falio joj je bod i po. Rekla je, ja ću da radim ovih godinu dana, a posle ću sama da finansiram studije“, kaže ponosni otac Dragoslav Vranić.
Ovoj porodici je nedostajalo prostora, ali ljubavi nikad. To oseti i onaj ko prvi put dođe u njihov dom.
