Dvomesečnik je objasnio zašto Vašington nema nikakav interes u pobeđivanju u sukobima koje podstiče širom sveta.
Izneo je dvanaest motiva unutrašnjih strana koje su na dobitku ako nastave vođenje ratova širom sveta, posebno kada sukob nije na američkom „pragu“.
„Osvajanje ili gubljenje ima malo trenutnih posledica za SAD, jer ratovi koje počnemo nisu od vitalnog nacionalnog interesa; gubljenje ne znači okupaciju niti uništenje naših gradova“, navodi se i onda objašnjava ko ima koristi od tekućih sukoba.
Prvo, magazin pojašnjava da „rat održava (vrlo) profitabilne log-roling ugovore za snabdevače iz ključnih kongresnih izbornih oblasti, omogućava sredstva za fakultete da izučavaju strategiju, nova sredstva za nova oružja“.
Ko se tokom rata usuđuje da pita za svaki Pentagonov trošak namenjen „odbrani Amerike“?
Zatim, „nastavljajući sukob odlažu se teške odluke o smanjenju troškova odbrane, kao što je zatvaranje viška baza, ukidanje duplih sistema i fokusiranje na ogromne troškove“.
„Pokretanje ratova je istorijski put za kraljeve (i predsednike) da steknu popularnost i izbegnu rad na teškim domaćim reformama i problemima koji vape za rešenjima“.
Još jedna strana koja ima koristi od ratovanja su privatni preduzetnici, koji „nemaju redovna primanja u miru kao obični vojnici, već profitiraju od rata, ili u krajnjem slučaju od toga što Amerika ima više neprijatelja od kojih je potrebno odbraniti je“.
„U Iraku i Avganistanu smo imali stotine hiljada njih, veoma dobro plaćenih (često bivših vojnika), a sada uglavnom i u manje plaćenim poslovima“, navodi se.
Kako se ispostavilo, zajednica Vašingtona je još jedna strana koja profitira.
„Trust mozgova dobija dosta prostora za TV izlaganja i predavanja, nova sredstva otvaraju nova radna mesta i državne fondove, omogućavaju putovanja do mesta dešavanja sukoba, ili na kraju krajeva, centralnom štabu da na miru proučava ’neprijatelja‘.“
„Kongresmeni dobijaju više vremena na TV-u; kritičari mogu biti osuđeni za povredu ratne politike ili čak pomaganje neprijatelju. Svako se oseća važnim. Članovi Heritidž fondacije su regrutovani da pomognu oko Iraka, i dok skoro svaki rat ne proizvodi i posao za njih, novac ipak teče svuda“.
TV kanali takođe profitiraju od ratova i konflikata, „umesto dosadnog, beskrajnog izveštavanja o starom događaju, mislim na Si-En-Enov izveštavanje o nestalom malezijskom avionu nedeljama, ratovi su uzbudljiviji i donose 24-časovnu pokrivenost i gledaoce“.
Izgleda da i oficiri takođe imaju koristi, sve dok mnogima od njih dugi, beskrajni ratovi omogućavaju „da dođu na red“. Oficira u SAD koji žele malo „ratnog“ iskustva u svojim biografijama ima na desetine.
Još jedan razlog za vođenje ratova je i to da kontinuirani sukob štiti SAD od suočavanja sa brojnim gubicima i od teškoća uspostavljanja vlasti u osvojenim (oslobođenim) zemljama. Niti se suočavaju sa potrebom da se „provedu životi proučavajući plemena, religije i običaji u opskurnim, dosadnim i neprijatnim regionima sveta“.
Prirodni resursi, kao što su „nafta i gas širom Persijskog zaliva“ još su jedan cilj.
„Još jedan beskrajni rat je verovatniji i može se lako proširiti na dizanje u vazduh resursa nafte i gasa širom Persijskog zaliva“, navodi magazin.
Američkoj „unutrašnjoj bezbednosti, koja košta stotine milijardi — trebaju pretnje“.
„Razmislite o tome koliko često FBI distribuira lažne bombe i oružje mladim teroristički nastrojenim mačo muškarcima koji žele da budu teroristi, sanjajući da dožive svoje fantazije. Beskrajni ratovi ispunjavaju ovu potrebu. Ako Amerika stvarno ’pobedi‘, mnoga od njihovih (dobro plaćenih) radnih mesta će biti suvišna“.
I konačno, SAD su „veoma ranjive na operacije pod lažnom zastavom i plaćene inostrane propagande“, tvrdi magazin.
„Različiti strani narodi ili pobunjenici žele od nas da bombardujemo i/ili okupiramo njihove lokalne neprijatelje“.
Časopis stoga daje primere: nedavni napad na Libiju je zasnovan na lažnim informacijama, koje su širili američki saveznici. Ispostavilo se da je Saudijska Arabija želela da oni unište Iran, Turska je želela da napadnu Asada u Siriji, izraelski (i neokonzervativni) jastrebovi želeli su da „pocepaju“ Irak.
Kuvajtski šeici, navodi se, platili su milione za pi-ar kampanju da Amerika prvi put napadne Irak, i tako dalje.
Ipak, SAD zapravo i ne gubi ratove, navodi se u magazinu.
„Amerika ne gubi ratove, samo gubi interesovanje da se povuče iz borbe“.
