Kada god negde u svetu gori, a zapadne zemlje ne mogu da nametnu svoj način života i zapadni vid demokratije u zemljama arapskog sveta, u Aziji, u nepotčinjenom delu istočne Evrope, onda se neko seti ovog tužnog i podeljenog Balkana, izvuče zločin u Srebrenici iz mraka kako bi njime izmanipulisao konzervativni deo islamske zajednice širom sveta kako je taj isti Zapad blagonaklon prema muslimanima. Sa militantnim delom mu to ne uspeva.
U Srebrenici su 1995. godine zapadne države žrtvovale običan i nedužni narod, a isto će ga tako i sutra žrtvovati da bi ispunili neke svoje nove ciljeve. Svako ko tvrdi da nije tako, morao bi da odgovori na pitanje zašto su se odredi holandskog Unprofora povukli i zašto nisu reagovali na zločin koji se događao na teritoriji koja je bila pod njihovom kontrolom? Od njihovog žaljenja i kajanja zbog stajanja sa strane i nečinjenja ničega žrtve i njihove porodice nemaju nikakve koristi.
Pre dvadeset godina Bilu Klintonu i Žaku Širaku cilj je bio da slome političko rukovodstvo i Vojsku Republike Srpske, koji nisu želeli da dopuste mešanje svetskih policajaca u građanski rat na prostoru tada već bivše Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, niti da dopuste da američki, francuski, nemački i britanski uticaj bude presudan na ovim prostorima (što je danas već slučaj).
A Zapad mora da zna da isto kao što ni prethodne rezolucije o Srebrenici, na primer ona doneta u Evropskom parlamentu 2009. godine ili one koje su donosili skupštine zemalja bivše nam države, nisu donele ama baš nikakve štete ni Srbima, ni ama baš nikakve koristi Bošnjacima, a donele su nove podele i rast tenzija u regionu, tako ni ova nova rezolucija koju pripremaju zvaničnici Ujedinjenog Kraljevstva neće ništa dobro doneti. Svi koji se bave zločinom u Srebrenici, bez obzira sa koje strane dolazili, moraju biti svesni da se ne treba igrati brojem žrtava i falsifikovati ga, jer se time na prvom mestu vređaju one žrtve koje su zaista stradale u Srebrenici, a kojih se treba sećati uvek, tokom cele godine, a ne samo mesec dana oko 11. jula — godišnjicu obeležavanja ovog zločina.
Verujemo da će poslanici Evropskog parlamenta posle 20 godina usvojiti neku novu rezoluciju, u njoj će biti upisana reč „genocid“, koji će biti najoštrije osuđen, a narodi na Balkanu će biti pozvani da se takav zločin više nikad ne ponovi. Ali ne možemo da se ne zapitamo zašto Martin Šulc i Ivan Jakovčić nisu doneli rezoluciju o terorističkom napadu u Kumanovu, koji se dogodio pred njihovim očima, takoreći juče. Zašto se o tome ne govori? Ili možda o zločinima u Bratuncu od pre 22 godine? Odgovor je jasan. Ono što Zapadu ne odgovara, to više i ne postoji.
O novoj rezoluciji o Srebrenici će se govoriti neko vreme, a onda će sve da zamre, skoro svi će ćutati o mestu koje 99 odsto onih koji su doneli rezoluciju ne bi moglo ni da pokaže na geografskoj karti Bosne i Hercegovine, samo će se deo bošnjačke i srpske javnosti baviti tim zločinom cele godine. Za svet će priča o Srebrenici ponovo biti izvučena iz zaborava kada se dogodi neka nova Libija, Sirija, neki novi Irak, Avganistan, jer eto, u Bosni i Hercegovini danas muslimani žive kao i sav normalan svet ispovedajući slobodno svoju veru u toj tolerantnoj Evropi, nema veze što narod nema šta da jede.
Sve prethodne vlade u Srbiji u poslednjih petnaest godina su se na različite načine trudile da nas pomire sa Zapadom i njegov način života uvedu i u našu zemlju. Rezolucija koju Velika Britanija priprema bez znanja ikog sa ovih prostora još jedanput pokazuje da sve što su te vlasti uradile nije bilo dovoljno za naše „prijatelje“ sa Zapada. Za njih, ovo je brdoviti Balkan, kolonija kojoj nameću svoja pravila i svoje zahteve, kojoj nisu pomogli da se ekonomski oporavi nakon ratova u kojima su dobro isprljali svoje ruke, ali kojoj su uzeli sve vredno što je ostalo i koja im služi za stalne i nove pilot projekte različitog sadržaja.
