Potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. godine prekinuto je NATO bombardovanja SR Jugoslavije i došlo je do povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Važnije od toga, iz ovog dokumenta proizašla je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja i danas važi za jedinu „kopču“ Srbije i Kosova u međunarodnom pravu.
General u penziji Branko Krga, koji je kao načelnik Vojnoobaveštajne službe Vojske Jugoslavije 1999. godine u Kumanovu prisustvovao potpisivanju ovog sporazuma, kaže za Sputnjik da je ovaj sporazum donet u teško vreme kad je trebalo da se završi rat koji je NATO vodio protiv tadašnje Jugoslavije. Kako kaže, najvažnija pozitivna strana tog sporazuma je što je rat zaustavljen, dok kao negativnu stranu navodi posledice očuvanja teritorijalnog integriteta tadašnje SRJ, odnosno Srbije.
„Naravno da smo mi koji smo tada učestvovali u donošenju tog sporazuma bili svesni svih rizika i opasnosti koje je nosilo njegovo potpisivanje, ali smo isto tako bili svesni i velikih opasnosti ukoliko bi se rat nastavio“, kaže Krga.
Rezolucija 1244
On dodaje da kad bi se i danas, posle toliko vremena, našli u istoj situaciji i kada bi bio u poziciji da odlučuje, uvek bi se odlučio za sporazum kojim bi se zaustavio rat i koji bi doveo do toga da se političkim sredstvima rešavaju problemi. General Krga smatra da je sporazum kao takav realizovan, ali podseća da Rezolucija 1244 SB UN koja je proistekla iz njega — nije.
„Nisu ključni ovi vojn-tehnički aspekti sporazuma, jer su manje više realizovani, ali politički aspekti koji su pre svega izrodili Rezoluciju 1244, nisu do kraja sprovedeni, zbog čega su se neke stvari posle toga odvijale na štetu naše države i naroda“, tvrdi on.
On kaže da ne želi da licitira ko je kriv za to, napominjući da tu ima svega — od naše politike do međunarodnih činilaca koji su u tome učestvovali, dodajući da bi danas situacija bila drugačija da se Rezolucija sprovela do kraja.
„Glavna odrednica te Rezolucije jeste da je Kosovo sastavni deo Srbije. Srbija nije priznala i ne treba da prizna nezavisnost Kosova. Niko nema mandat naroda da se saglasi sa otcepljenjem dela teritorije, pogotovu što je ta teritorija i međunarodnim dokumentom, to jest Rezolucijom definisana kao sastavni deo Srbije“, kaže Krga.
Pogrom, nezavisnost, Briselski sporazum…
Tokom ovih 16 godina došlo je do masovnog iseljavanja Srba sa Kosova, nelegalnog proglašenja kosovske nezavisnosti i „martovskog pogroma“ 2004. Napadi na Srbe i njihovu imovinu su gotovo svakodnevni.
U međuvremenu, potpisan je Briselski sporazum između Beograda i Prištine, čiji predstavnici vode dijalog o normalizaciji odnosa, što je preduslov za evropske integracije Srbije.
Međutim, međunarodne snage, koje je trebalo da garantuju bezbednost Srbima koji su ostali na Kosovu, nisu to uspele jer je došlo do velikog iseljavanja Srba, posebno nakon „martovskog pogroma“ 2004. godine, kada su Albanci organizovano napali Srbe na Kosovu, paleći njihove domove i crkve.
Sporazum su na vojnom aerodromu kod Kumanova potpisali britanski general Majk Džekson u ime međunarodnih snaga Kfora, general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović u ime vlade SR Jugoslavije i general MUP-a Srbije Obrad Stevanović u ime vlade Srbije. Dan posle potpisivanja sporazuma, prestalo je NATO bombardovanje Jugoslavije koje je trajalo 78 dana, a snage Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije počele su povlačenje sa Kosova i Metohije.
Povlačenje Vojske SRJ je, u skladu sa sporazumom, trajalo 11 dana. U južnu srpsku pokrajinu upućeno je 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i obezbede povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica, dok se ne definiše najširi stepen autonomije Kosova, u skladu sa Rezolucijom 1244.
Zona bezbednosti
Kumanovskim sporazumom stvorena je i Kopnena zona bezbednosti koja je formalno još na snazi, a čija je dubina pet kilometara od administrativne linije pokrajine i centralne Srbije.
Do 2001. godine u ovoj zoni su mogli da se nalaze samo lako naoružani pripadnici policije, a od okončanja sukoba na jugu Srbije, u njoj se nalaze i pripadnici Vojske Srbije. Radi povećanja bezbednosti, jedinice Vojske Srbije i Kfora organizuju zajedničke istovremene patrole.
Sporazum je definisao i Vazdušnu zonu bezbednosti koja je 1999. godine definisana na 25 kilometara, a 2001. je smanjena na pet kilometara, od administrativne linije u dubinu teritorije centralne Srbije.
Odluka o agresiji na SRJ donesena je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu NATO-a, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
SR Jugoslavija je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
U NATO bombardovanju SR Jugoslavije, koje je počelo 24. marta 1999. godine, poginulo je više od 2.000 ljudi, a gotovo 5.000 je ranjeno. Teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće i spomenici kulture.
