Na brifingu u Minhenu objavljena je rezolucija Grupe sedam o radu upravo završenog samita. U njoj se govori da su lideri „sedmorke“ spremni da uvedu i nove mere ograničenja Rusiji zbog situacije u Ukrajini. Dodaje se, između ostalog, i da nove mere treba da „povećaju cenu koju Rusija mora da plati, ako to njeni postupci budu zahtevali“.
Na dnevnom redu G7 bili su razgovori o Iranu, Grčkoj, o globalnom otopljavanju, pravima žena, o eboli, pretnjama radikalnih islamista… Ali glavna tema ipak je bila Ukrajina.
Pred početak samita agencija Rojters je javila, pozivajući se na diplomatske izvore, da će lideri „sedmorke“ neformalno razgovarati o produženju evropskih sankcija Rusiji, dok formalna odluka pripada ministrima spoljnih poslova EU, koji će se u Briselu sastati kasnije ovog meseca.
Šetnja uz pivo u Bavarskoj
Ako je neko pomislio da je to značilo da će lideri sedam ekonomski najjačih zemalja sveta ozbiljno diskutovati o rešavanju ukrajinske krize — grdno se prevario. Da se kolege iz Francuske, Velike Britanije, Japana, Italije i Kanade ne bi previše mučile razmišljanjem i traženjem najbolje varijante, unapred su se sastali oni koji sebe smatraju gospodarima sveta i svoje stavove servirali kao „saopštenje Bele kuće“.
Angela Merkel i Barak Obama razgovarali su o aktuelnoj krizi u Ukrajini „i složili se da bi trajanje sankcija Rusiji trebalo da bude jasno povezano sa njenim potpunim ispunjenjem sporazuma iz Minska i poštovanjem suvereniteta Ukrajine“, kaže se u saopštenju.
Dakle, nemojte ni o čemu da mislite, šetajte po Bavarskoj, pijte pivo, a mi smo već doneli odluku. Naravno da ni Evropa neće morati da troši vreme na diskusiju o svrsishodnosti sankcija (tamo već odavno u njih ne veruju), sve je i za njih već „neformalno“ rešeno: sankcije Rusiji su — zauvek! I mnogo je poštenije da se ne ograničavaju vremenski, jer svaki put kad dođe vreme za ukidanje ili (produžavanje) — bukne novi sukob u Ukrajini, ljudi ginu, a onda, kad se sankcije produže, počnu koliko-toliko da se poštuju Minski sporazumi.
Večne sankcije
Premijer Kanade imao je i svoj „amandman“ na dogovor dva lidera — dok je Putin na vlasti, Rusija se neće vratiti Grupu sedam.
Sankcije Rusiji uvedene su pre godinu dana, ali ograničenja za saradnju s njom — gotovo da su uvek postojala. Oni koji bolje pamte, setiće se trajanja Džekson-Venikovog amandmana kojim je 1974. godine Amerika uvela ograničenja Sovjetskom Savezu zato što nije bilo dozvoljeno Jevrejima da napuste zemlju. Iako od 1985. godine svi građani SSSR-a (a potom i Rusije) imaju slobodu kretanja, pa i emigracije, pa se ogroman broj Jevreja nesmetano naselio u Izraelu, Džekson-Venikov amandman je nastavio da važi sve do 2012. Zanimljivo je da su istom odlukom prihvaćena nova ograničenja pod novim imenom — Zakon Magnitskog. Potom su došle sankcije. Ne treba se čuditi ako istovremeno sa ukidanjem sankcija (kad-tad to će se dogoditi) bude donet neki novi zakon, ili amandman koji će imati istu ili sličnu funkciju.
Ko profitira od sankcija?
Uslov svih uslov — „potpuno ispunjenje Minskih sporazuma“ Rusija jednostavno ne može da ispuni, prosto zato što glavni akteri ne žele da se to dogodi. Rat u Ukrajini je potreban da bi se formalno opravdao pokušaj izolacije Rusije.
I mada Kremlj šalje pomirljive izjave i trudi se da veruje u zdrav razum ujedinjene Evrope, koja trpi i te kakve gubitke, i njeni zvaničnici sve češće govore o potrebi saradnje sa Rusijom, Obama je odlučan — Moskva treba da plati što veću cenu za Krim.
Treba ga razumeti — za razliku od Evrope, Amerika na sankcijama profitira. I to dvostruko — s jedne strane njeni biznismeni nastavljaju bez ikakvih prepreka saradnju sa Rusijom, a s druge plaši Evropu nestašicom ruskog gasa i tako trasira put za prodaju svog plavog goriva — jednog dana, kad bude spremna. A dotle — treba se samo setiti šta je Viktorija Nuland rekla kad je zajedno sa američkim abasadorom u Ukrajini formirala revolucionarnu vladu „j…š EU“.
