Sjedinjene Američke Države, Japan, Meksiko, Kanada, Australija, Malezija, Čile, Singapur, Peru, Vijetnam, Novi Zeland i Brunej dogovaraju se o odredbama najvećeg trgovinskog sporazuma u istoriji, koji će odrediti 40 odsto globalne ekonomije i živote više od milijardu ljudi.
O njemu, kao i o drugim sličnim sporazumima, poput Transatlantskog sporazuma o slobodnom tržištu između SAD i EU, javnost zna vrlo malo. Većinu studija o njihovoj svrsishodnosti finansiraju institucije koje su za liberalnu ekonomiju. Ali niko ne govori o tome koliko će njihovo sprovođenje da košta i ko će i koliko će biti žrtava ovog novog ekonomskog poretka, koje bi mogle da se broje u stotinama miliona.
Sadržaj sporazuma o kojima se pregovara krije se od novinara kao najbrižljivije čuvana državna tajna. Razlog je što se oni ne tiču samo novih pravila trgovine, već i čitavih oblasti društva, poput socijalne zaštite, finansija ili pravnih normi. Ništa ne sme da iscuri. Javnost će biti informisana tek kada sporazum bude potpisan — kada bude suviše kasno da se reaguje.
Asanž, koji je kao australijski državljanin naročito zainteresovan za Transpacifički sporazum, rešio je da uzdrma dosadašnji tok pregovora. Vikiliks je jedino mesto gde mogu da se pročitaju neka od 29 poglavlja ovog teksta, dok se za ostalima traga.
„Došao je čas za otvorenost. Dosta je tajni, dosta je izgovora“, poručio je osnivač Vikiliksa, koji od 2012. godine živi u Ambasadi Ekvadora u Londonu, gde se sklonio zbog sudskog postupka koji su protiv njega pokrenule švedske vlasti.
„Samo pet od 29 poglavlja je o tradicionalnoj trgovini“, upozorava Asanž. „Ostala su o određivanju pravila na internetu, o informacijama koje internet provajderi moraju da sakupljaju i predaju kompanijama pod određenim uslovima. Reč je o tome kako da se reguliše rad, lokalna industrija, zdravstveni sistem, privatizacija bolnica, svaki aspekt ekonomije, uključujući i bankarske usluge“.
Ista pravila će važiti i u slučaju Transatlantskog sporazuma, o kom se pregovara u Briselu i Vašingtonu iza zatvorenih vrata.
Transatlanstki i Transpacifički sporazumi postavljaju temelje nove neoliberalne arhitekture sveta, čija će pravila određivati multinacionalne kompanije.
Ishrana, norme za utvrđivanje štetnosti proizvoda po zdravlje, socijalna zaštita, profesionalna obuka, javne nabavke, pa čak i imigracija — sve će biti podvrgnuto interesima korporacija koje će imati veća ovlašćenja od država. Nova pravila međunarodnog pravosuđa definisana ovim sporazumima omogućiće im da tuže države ukoliko procene da rade protiv njihovih interesa. Za takve sudske procese predviđeni su nadnacionalni sudovi, čime će praktično biti zaobiđeni parlamentarni i pravosudni suverenitet država.
U pisanju ovih zakona, pored političkih predstavnika, učestvuje i vojska lobista i advokata koji pregovaraju u ime korporacija. U slučaju Transatlantskog sporazuma, američka delegacija broji više od šeststo savetnika. Američka privredna komora i Poslovna Evropa, dve najveće organizacije poslodavaca na svetu, predložili su da se za pregovaračkim stolom nađu i akcionari.
Namere moćnih lobista nisu tajna, bilo da se radi o genetski modifikovanoj hrani, zakonima o zaštiti privatnosti, kvalitetu hrane ili finansijskoj oblasti.
Predstavnici industrije koja proizvodi genetski modifikovanu hranu tako traže da se ukinu etikete na kojima bi to bilo naznačeno. Uticajna američka Asocijacija za biotehnološku industriju kritikuje Evropsku uniju zbog zabrane genetski modifikovanih proizvoda koji se prodaju u SAD. S druge strane, lobisti koji predstavljaju internet industriju vrše pritisak na evropske vlade da ukinu odredbe koje sprečavaju pristup ličnim podacima. Koalicija za digitalnu trgovinu smatra da ocena Evropske unije da SAD ne rade dovoljno na zaštiti privatnih podataka „nije opravdana“. Takođe, američka industrija mesa nada se ukidanju evropske zabrane prodaje pilića iz SAD, koja je uvedena zbog upotrebe štetnih sastojaka. Ipak, najgora situacija je u finansijskom sektoru, gde banke traže potpuno ukidanje državne kontrole uvedene nakon krize iz 2008. godine koja je nastala zbog spekulacija na finansijskom tržištu.
Nova ekonomska imperija će diktirati pravila van svojih granica — svaka zemlja koja bude želela da uspostavi snažnije trgovinske veze sa SAD ili Evropskom unijom moraće da im se povinuje. Ta imperija će određivati i pravila imigracije i kontrole granice, kako bi olakšala ulaz onima koji nešto mogu da prodaju ili ponude neku uslugu, a zatvorila vrata drugima.
„Obamina administracija govori o transpacifičkom partnerstvu kao o globalnom trgovinskom sporazumu za 21. vek, ali se pre može govoriti o NATO-u 21. veka — paktu zasnovanom na novcu — nego o vojnom savezu“, primetio je američki novinar Metju Koper u tekstu za Njuzvik iz aprila.
Pregovori o Transatlantskom sporazumu su intenzivniji od 2013. godine, a njegovo potpisivanje predviđeno je do kraja godine. Pristalice sporazuma ističu da će on olakšati slobodnu razmenu, što će dovesti do otvaranja novih radnih mesta. Evropski lideri se nadaju da će tako izbeći eksploziju socijalnog nezadovoljstva koja tinja ispod naizgled mirne površine evropskog kontinenta. U Vašingtonu smatraju da su evropski lideri spremni da prihvate sve kako bi oživeli posustalu evropsku privredu, pa i po cenu urušavanja modela socijalne zaštite.
