On se 5. maja sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, a do susreta je došlo na zahtev francuskog predsednika Fransoa Olanda, nakon što su zapadni lideri bojkotovali obeležavanje 70. godišnjice oslobođenja Moskve, za šta je izgovor bila kriza u Ukrajini.
„U ukrajinskoj krizi konzervativna Nemačka gospođe Merkel je, čini se, previše bliska Sjedinjenim Američkim Državama. Ona bi mogla da bude u iskušenju da privremeno odustane od tradicionalne 'Istočne politike' prema Rusiji i da se okrene Ukrajini“, piše Ševenman, koji napominje da je u Ukrajini 2010. godine bilo 1.800 nemačkih industrijskih postrojenja, dok ih u Francuskoj ima pedeset.
Širenje sfere uticaja u Ukrajini obezbedilo bi prostor za jeftinu radnu snagu u Srednjoj Evropi, što predstavlja prednost za nemačku industriju, koju ugrožava rast plata u zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Bivši ministar, koji je zbog neslaganja sa vojnim učešćem Francuske u Zalivskom ratu u Iraku 1991. godine podneo ostavku sa ove funkcije, smatra da bi „Nemačka morala da ubedi Evropljane da nije samo produžena ruka američke politike u Evropi, kao što može da se zaključi iz instrumentalizacije BND (nemačke obaveštajne službe) od strane Nacionalne bezbednosne agencije (NSA)“.
„Vreme je da se evropska Evropa manifestuje“, piše Ševenman. „Ona bi mogla najpre da ubedi SAD da ne odstranjuje Rusiju 'van Zapada', već da zajedno sa njom ponovo definiše pravila igre koja bi bila međusobno prihvatljiva i koja bi obnovila razumno poverenje“.
Za Ševenmana je teško prihvatljivo da se francuska spoljna politika vezuje za ekstremističke i revizionističke struje.
„Što se mene tiče, ne stavljam znak jednakosti između komunizma i nacizma, kao što je to urađeno u zakonima o (nacionalnom) pamćenju koje je izglasala Rada u Kijevu 9. aprila“, piše ovaj francuski političar.
„Medijska rusofobija“ na koju ukazuje podseća ga na formatiranje javnog mnjenja koje je pratilo Zalivski rat 1990-1991. godine.
Ovo uslovljavanje javnog mnjenja se zasniva na nepoznavanju savremene Rusije, smatra Ševenman, kada nije reč o ideološkoj konstrukciji čiji je cilj manipulacija.
Predstava o Rusiji kao diktaturi koja se protivi univerzalnim vrednostima i koja teži da obnovi Sovjetski Savez je za njega „revoltirajuća i karikaturalna“.
„Putinova popularnost je rezultat ekonomskog oporavka koji je on znao da sprovede, u zemlji koja je izgubila polovinu bruto nacionalnog dohotka u 1990-im, kao što je znao da zaustavi raspad države“, ocenjuje bivši ministar.
„Putinov projekat nije imperijalni već nacionalni. To je projekat modernizacije Rusije, uzimajući naravno u obzir da ona, kao i sve države, ima i bezbednosne interese“, piše u kolumni za ugledni pariski mesečnik.
