Muzej Aleksandra Solženjicina otvoren je u kući u kojoj je pisac proveo svoje rane godine, u Kislovodsku, banji u Stavropoljskom kraju.
Muzej se nalazi u kući Solženjicinove tetke Marije Gorine, u kojoj je nobelovac živeo između 1920. i 1924. godine.
Godine 2008. to zdanje je predsedničkim dekretom proglašeno objektom od nacionalnog kulturnog značaja, a 2009. je dodeljeno Državnom književnom muzeju, kako bi bilo obnovljeno i zatim korišćeno kao muzej.
Postavka muzeja sastoji se od fotografija, knjiga i video-materijala koji svedoče o piščevom životu. Ona prati Solženjicinov životni put — od detinjstva i mladosti, preko prvih literarnih koraka, do njegovih iskustava u ratu, revoluciji, zatvoru i izgnanstvu.
Posetioci muzeja biće u prilici da čuju i audio i video-materijal, uključujući snimke na kojima Solženjicin čita sopstvena dela, njegove intervjue i filmove koji su o njemu snimani. Kao kulturni centar, muzej će imati i deo posvećen održavanju predavanja, seminara i video-prezentacija.
„Želela bih da muzej bude od koristi mlađim generacijama Kislovodska i Severnog Kavkaza“, rekla je piščeva udovica Natalija Solženjicin na otvaranju. „Uostalom, svi koreni Aleksandra Isajeviča su upravo ovde“, dodala je ona.
Pored izložbe o životu Aleksandra Solženjicina, interaktivna izložba o gradu Kislovodsku omogućava posetiocima da steknu utisak o tome kako je to severnokavkasko mesto izgledalo u predratnim godinama, kada je pisac tu živeo, pre nego što se 1924. sa svojom majkom preselio u Rostov na Donu.
Solženjicinu je Nobelova nagrada za književnost dodeljena 1970. godine. Sovjetsko državljanstvo mu je oduzeto 1974. i on je proteran iz zemlje. U Rusiju se vratio 1994. godine.
„Aleksandar Isajevič je uvek verovao da će se vratiti u Rusiju, njegova duhovna povezanost bila je toliko snažna… I vratio se“, rekao je režiser Stanislav Govoruhin na ceremoniji povodom otvaranja muzeja. „Ovo je još jedan povratak velikog pisca u njegovu domovinu“, dodao je Govoruhin.
