U „Crvenom točku“ Aleksandra Solženjicina neki Fjodor sedi i piše „Tihi Don“! Dakle, Fjodor Krjukov, a ne Mihail. Kasnije će Solženjicin objasniti da dvadesttrogodišnji Mihail Šolohov nije napisao „Tihi Don“, već je rukopis knjige koja je postala epopeja Donu i kozaštvu, dobio od budućeg tasta kao miraz uz „prestarelu“ ćerku (kad se udala za Šolohova Marija je imala 25, a Mihail 20 godina). Solženjicin će tu tvrdnju ponoviti i u predgovoru i pogovoru knjizi „Stremljenja“, koju je nekoliko autora objavilo u Americi:
„U detinjstvu sam mnogo slušao o toj knjizi. Svi su tvrdili — nije je napisao Šolohov. U svemu su učestvovala dva čoveka — jedan ’nepoznati genije‘ ju je napisao, drugi, Mihail Šolohov — prepisao. I oštetio da bi ugodio cenzuri.“
Kad je rukopis prve dve knjige, za koji se verovalo da je izgoreo u Drugom svetskom ratu, pronađen u Kamergerskom pereulku u Moskvi, na tavanu kuće Šolohovljevog prijatelja Vasilija Kudašova, i kada ga je Vladimir Putin, tada još predsednik Vlade, otkupio, Solženjicinu je ponuđeno da ga pogleda. Nije imao vremena.
Njegov stav neki objašnjavaju činjenicom da je Šolohov bio protiv dodele Lenjinove nagrade Solženjicinovom romanu „Jedan dan Ivana Denisoviča“ i da mu osvetoljubivi pisac to nikada nije oprostio. Kad je otišao na Zapad, tvrdi se u jednoj od mnogobrojnih knjiga objavljenih povodom stogodišnjice rođenja pisca „Tihog Dona“, počeo je da traži nekoga ko bi napisao antišolohovsku knjigu. I našao je grupu u kojoj je i nama poznati publicista Roj Medvedev.
Mnogo je onih koji smatraju da je Šolohov bio suviše mlad i suviše neobrazovan da bi napisao takvo remek-delo.
Ipak, komisija Instituta svetske literature uradila je ekspertizu — grafološku, tekstološku… Najveći stručnjaci upoređivali su stranice „Tihog Dona“ s drugim rukopisima pisca. Doneli su zaključak da je roman napisao Mihail Šolohov. Sličan zaključak donela je 1929. godine komisija Centralnog komiteta KPSS na čijem je čelu bila Lenjinova sestra Marija Uljanova.
I švedsko-norveški kolektiv filologa, sa Gejrom Hetsom na čelu, koristeći metode matematičke statistike uradio je lingvo-stilističku i tekstološko-matematičku analizu romana. Analizirano je i upoređeno po sintaksičkoj strukturi i drugim lingvističkim parametrima 12 hiljada rečenica (164 637 reči) Šolohovljevog teksta. Upoređivane su stranice „Tihog Dona“, „Uzorane ledine“, „Oni su se borili za otadžbinu“. Zaključak skandinavskih stručnjaka je da tekstovi pripadaju istom autoru — Šolohovu.
Hets je tom prilikom izjavio da „optužbu upućenu Šolohovu treba smatrati neverovatnom: taj autor je u tolikom stepenu predmet nacionalnog ponosa da bacanje sumnje na autentičnost njegovog glavnog dela, ’Ilijade‘ našeg veka, predstavlja svetogrđe“.
Kao nikog od njegovih savremenika, Šolohova su objavljivali, prevodili, obasipali nagradama. On je jedini od sovjetskih pisaca koji je dobio Orden heroja socijalističkog rada. Dobio je i orden Lenjina i sva moguća priznanja. Švedski kralj mu je uručio Nobelovu nagradu… I uprkos svemu tome, nijedan pisac nije za života i posle smrti podvrgavan takvoj kritici i negiranju.
Svojim delom i životom stalno je izazivao nedoumice. Napisao je knjigu o zločinima Crvene armije i Staljinovih pogromaša koji su kolektivizaciju shvatili kao kolektivno uništavanje čitavih sela i oblasti, a sa govornica CK KPSS grmeo je protiv disidenata i učestvovao u njihovom kažnjavanju. Na čuvenom procesu Sinjavskom i Danijelu zalagao se za smrtnu kaznu. Primajući Nobelovu nagradu za „Tihi Don“, rekao je da piše „za svoju partiju i državu“. Kada je Hruščov govorio o Staljinovom kultu ličnosti, rekao je: „Da, bio je kult, ali je bila i ličnost“.
Biografija Mihaila Šolohova puna je nepoznanica. On sam, koji je za života ko zna koliko puta morao u raznim prilikama da piše o sebi, ograničavao se na zvanično: rođen 1905. U Vjošenki, završio tu i tu školu, radio to i to…
Sudbina mu je dvaput spasavala život. Prvi put kada su ga, zajedno sa nekoliko zarobljenih crvenoarmejaca, poveli na streljanje. Data je komanda: „Nišani!“ I odjednom se začulo: „A šta ćeš ti tu, mali?! Beži, i nemoj da te više vidim!“ Petnaestogodišnji Miša odjurio je koliko su ga noge nosile.
Ništa manje ozbiljno nije bilo ni kada su ga, kao već uglednog člana partije, „njegovi“ optužili da organizuje ustanak kozaka na Donu. Samo je srećan sticaj okolnosti učinio da on to sazna pred samo hapšenje, i pošto je imao direktan kontakt sa Staljinom — bio mu je u poseti 13 puta, što je neuobičajeno mnogo za pisce tog vremena — otišao je da od njega traži pomoć. Gospodar je doneo odluku da se pohapse oni koji su optužili Šolohova.
Staljin je odigrao ulogu i u objavljivanju treće knjige „Tihog Dona“, za koju su cenzori tog vremena smatrali da ne govori sa dovoljno poštovanja o Velikoj oktobarskoj revoluciji.
Kada je rukopis odbijen u štampariji, pisac je zamolio Gorkog da ga poveže sa Staljinom i ovaj je organizovao susret u svojoj dači. Staljin je pročitao knjigu, interesovao se zašto je pisac pisao sa simpatijama o Belom pokretu. „Pominjete tamo Kornilova, Lisnickog“, ljutio se Staljin.
„Beli su bili značajni ljudi. Eto, taj general Kornilov uspeo je da izbije na sam vrh, a rodio se u siromašnoj porodici. Jeo je za istim stolom s običnim vojnicima. A kad je bežao iz austrijskog zarobljeništva nekoliko kilometara je nosio na leđima ranjenog vojnika“.
Staljinu se nije dopao odgovor:
„Sovjetski pisac mora da zna da izabere šta treba staviti u knjigu, a šta ne“, rekao je.
„Pa zato ja to i nisam stavio u roman!“, branio se Šolohov.
„Pa, dobro, štampaćemo“, odobrovoljio se Staljin.
Dalji put velikog pisca uglavnom je poznat, mada i danas zbunjuje poznavaoce tadašnjih prilika. Prosto je neverovatno da je izabran za akademika, postao član CK, dobio sve moguće nagrade, ulazio kod Staljina kad mu se prohte… Sa tako skandaloznom biografijom, tako oštar kritičar vlasti, ne samo da je ostao živ, nego je stalno bio na visokim položajima.
Treba znati da je pred početak Drugog svetskog rata u Staljinovim logorima pobijeno oko hiljadu sovjetskih pisaca. Ipak, imao je hrabrosti da Staljinu napiše pismo u kome ga obaveštava o zločinima njegovih jurišnika na Donu i traži (i dobija) da se preživelim seljacima pošalje brašno da ne pomru od gladi. Jedino objašnjenje je da je vispreni Staljin jednostavno odlučio da „brend“ Šolohov predstavlja SSSR na Zapadu.
Ipak, jednom je, kad su sve četiri knjige već bile odavno objavljene, Staljin je rekao da je veliki pisac napravio velike greške u svom romanu. Bio je to signal da svi prestanu da ga štampaju i potpuno zaborave da je živ. Šolohov je opet zatražio prijem kod Staljina. Odgovor nikad nije dobio — ocu naroda je, očigledno, bilo već dosta i Šolohova i Zapada.
Knjige su ponovo počele da se objavljuju kada je Hruščov došao na vlast i na sopstvenu inicijativu otišao u posetu Šolohovu u njegovu kuću u Vjošenskoj, na Donu.
Danas Vjošenka obeležava 110 godina njegovog rođenja… Slavi pisca koji je napisao epopeju kozacima, posebnom staležu u carskoj Rusiji, hrabrim ratnicima koji su se zakleli caru i ginuli za njega kad god je to trebalo, i koji su postradali u revoluciji podelivši tako sudbinu svog naroda. Pa čak i kad bi neko jednog dana, nekim čudom, dokazao da ju je napisao neki Fjodor u Gulagu, to njen značaj i veličinu ne bi ni malo umanjilo.
„I neka se jednog dana zaista dokaže da je prepisao ili iskoristio. Pa — šta. Remek-delo kakvom nema ravnog u XX veku. To se ne bi moglo zvati plagijatom. Bio bi to jednostavno Veliki Plagijat. To je prosto mit sa kojim se može uporediti samo mit o Šekspiru. Ili problem autorstva ’Ilijade‘ ili ’Mahabharate‘“, reči su jednog od mnogih poznavalaca dela velikog pisca.
